Pete večeri festivala RUTA (Regionalna unija teatara) u Beogradskom dramskom pozorištu izvedena je predstava „Samo da je po redu” Gradskog pozorišta Podgorica, po tekstu Stefana Boškovića i u režiji Lidije Dedović.
Ova predstava na živopisan, na momente možda i suviše eksplicitan način prikazuje život u, rekli bismo, tipičnoj balkanskoj porodici, gde se mladi bave starima, čiji zdravstveni problemi ih zadržavaju u mestima na kojima ne žele da budu, a stari se bave mladima čiji nedostatak braka, dece, karijere ili svega zajedno predstavlja večni izvor kritike i komentara. Nevidljiva, a dominantna senka je i baka na samrtnoj postelji oko koje članovi porodice jedva da brinu - ona je više tu kao osoba za ispovedanje problema kojih je na pretek.
Ove teme, iako poznate i u popularnoj kulturi i u stvarnom životu, predstavljene u ovoj predstavi iziskuju veoma specifičnu vrstu publike, a to onu koja ne očekuje razrešenje u priči, već se sa njom ili poistovećuje, ili ne - onoj kojoj priča „leži”, ili ne. Upravo to je i problem, te su kontrasti među publikom bili veliki i jasni - od onih kojoj senzibilitet „balkanskih” šala nije legao, do onih koji su gotovo svaku repliku ispratili gromoglasnim smehom.
Upravo zbog toga, ovu predstavu ne mogu svrstati u „dobru” ili „lošu”, jer je izrazito subjektivna. U tom kontekstu, ipak, određene mane lako su uočljive. Pre svega, predstava ne nudi razrešenje među likovima, osim u slučaju oca, Vuka, u izvedbi Srđana Grahovca, koji se nakon brojnih dilema suočava sa time da je samo „mali preplašeni čovek zaglavljen u navikama”. Nasuprot njemu, ostali likovi su veoma jednodimenzionalni u svojim problemima i dilemama i neretko karikature samih sebe.
Ipak, dostojnih hvale jesu scenografija Smiljke Šeparović i kostimi Line Leković koji pomažu u kreiranju atmosfere i doprinose komičnosti. Iz scene u scenu suptilno, a nekad i manje suptilno uočavamo određene simbole, najbolje prikazanih u kulminativnim scenama svadbe i sahrane, gde je uočljiv kontrast u odevanju, ali i ponašanju između muškaraca i žena u svečanim prilikama i među najbližima.
Iako pribegava velikom broju klišea, ova predstava se, ipak, ne trudi ni da bude nešto drugo - nekad, ljudi zaista jesu jednostavni ili prosti, a problemi u porodici toliko jasni i nerešivi. „Samo da je po redu” jeste tragikomedija života u sredinama gde snovi ostaju nedosanjani, a gde srž sopstvenog člana porodice nedokučena do samog kraja.
Dok se glavni likovi bore sa očekivanjima drugih da budu sve što nisu i nikad ne žele da budu, da na brzinu zarade koji dinar i još brže stupe u seksualnu ili emotivnu vezu, shvatamo da su oni samo žrtve okoline u kojoj se nalaze, nesposobni da pobegnu od nametnutog pritiska - čak i kad hitajući pobegnu od kuće, njoj se vraćaju.
Konačno, ne možemo a da ne steknemo utisak da smo bar jednom (privatno, u kafiću, ili na nekoj svečanosti) načuli razgovor rođaka ili prijatelja koji šapuću da „prvo dete mora da bude i ono koje će prvo da se uda ili oženi”, da „unuci treba što pre da stignu”, te da je potrebno „samo da je po redu”.
Na poslednjem danu RUTE večeras će biti izvedena predstava „Otelo” Oksane Dmitriieve Teatra „Ulysses” iz Zagreba sa početkom od 19:30 časova.
Foto: Duško Miljanić
