Počeo je jun, ulazimo u završnicu pozorišne sezone i već polako možemo da se osvrnemo na ono što je iza nas. Iako će brojke možda pokazati da je u ovoj sezoni bilo više premijera i održano više festivala u odnosu na prošlu, u situaciji kada su izdvajanja za nezavisnu scenu nula, kada na konkursima sredstva ne dobijaju ni Bitef teatar, ni Sterijino pozorje, čak ni UDUS, kao reprezentativno udruženje, dok se pritisci na umetnike nastavljaju, teško da ćemo ovu sezonu gledati kao sezonu oporavka.
Jedno pozorište koje smo pamtili po hrabrim predstavama, kreativnom i inovativnom pristupu radu sa decom i mladima, festivalu Pozorišno proleće, u institucionalnoj krizi je već više od 16 meseci. Prema saopštenju Sindikata „Nezavisnost – Šabačko pozorište” i kolektiva u „Šabačko pozorište o koncu”, njihovo matično pozorište, koje je sezonu završilo već 29. maja, ostvarilo je svega jednu dečiju i jednu večernju premijeru (da primetimo – sa istom glumačkom postavom), koje su i jedine predstave ovog pozorišta odigrane, uz mnoštvo gostovanja, pre svega, privatnih produkcija. Takođe, o festivalu Pozorišno proleće se praktično i ne govori, dok su sredstva i za njega i za više produkcija opredeljena u gradskom budžetu.
Dok je iza neformalnog kolektiva „Šabačko pozorište o koncu” predstava „Ovo nije predstava” kroz koju su želeli da publici predstave genezu svega što se dešavalo u Šabačkom pozorištu od početka studentskih protesta, odnosno od početka podrške ansambla studentskim protestima, preko otkaza organizatorki programa Jeleni Ivetić, do činjenice da 80% zaposlenih glumaca u upravo završenoj sezoni nije odigralo nijednu predstavu na sceni Šabačkog pozorišta. Ova predstava je, praktično, autodokumentarna, jer je jedina građa za njeno stvaranje upravo ono što su glumci proživeli u proteklih godinu i po dana.
„Želeli smo da javnosti saopštimo šta se dešavalo u Šabačkom pozorištu i niko od nas to nije umeo bolje da iskaže nego onako kako to inače radimo, na sceni. Prvobitna ideja je bila malo drugačija, da neki naši prijatelji, kolege, saradnici, izvedu tu predstavu, ali smo shvatili da je to naša intimna, lična priča, i da je najbolje da je mi ispričamo do kraja. Među nama ima onih koji su to sve uspešno preneli na papir u formi teksta, a zatim smo na probama zajedno stvarali ovo što vidite i nadam se da je i publika zadovoljna”, o nastanku ovog komada za naš portal rekao je glumac Vladimir Milojević i dodao da su reakcije publike nepodeljeno pozitivne, da su neki manje, neki više upućeni u situaciju, ali da ih detalji i dalje iznenađuju. Milojević kaže da su mnogi rekli da ne mogu da veruju da se to stvarno desilo i dodaje: „Igrali smo za sada u Beogradu, Novom Sadu, Šapcu i Lazarevcu i želim da naglasim da je Puls teatar, za sada, jedino institucionalno pozorište koje nas je pozvalo da igramo i ispričamo svoju priču.”
Na pitanje kako se oseća povodom situacije u Šabačkom pozorištu, neigranja, izostanka više premijera i neodržavanja festivala, kaže da je jako tužan: „Osećamo se kao da neko razara ono što smo godinama stvarali, neki u našem kolektivu i više od 40 godina. Najblaže rečeno, nije nimalo prijatno pratiti celu situaciju, a zašto nema festivala i premijera mislim da je pitanje za upravu pozorišta i osnivača, odnosno grad Šabac.”
Predstava je nastala i igra se zahvaljujući donacijama publike, a glumci naglašavaju da im to znači i na simboličkom i na materijalnom planu, da pokriju troškove putovanja i izvođenja predstave, i da im je želja da predstavu odigraju što više puta i u što više različitih mesta. Prva sledeća prilika za sve zainteresovane je Pozorišni maraton u Somboru od 10. do 13. juna.
