Mnogo prašine se tokom ove godine dizalo u vezi sa Bitef festivalom i njegovim 59. izdanjem. Krajnji rezultat je da Bitefa kakvog (kada to već znamo mesecima) smo navikli ove godine neće biti. Umesto toga od 15. do 18. decembra na više lokacija u Beogradu očekuje nas gerilski „ne:Bitef“. O tome šta i ko je dizao tu prašinu, kako je došlo do gerilskog Bitefa i šta nas na njemu očekuje za naš portal govore Teodora Pajović, apsolventkinja Fakulteta dramskih umetnosti i članica organizacionog tima „ne:Bitefa“ i Ana Vujanović dramturškinja, članica bivšeg tima umetničke direkcije 59. Bitefa
Činjenici da ove godine nema Bitefa na kakvog smo navikli prethodilo je mnogo turbulencija i nagađanja šta se dešava. Kako su predstavnici osnivača, odnosno grada Beograda ponašali po tom pitanju?
Ana Vujanović: To je jedna zapetljana hronologija u kojoj ne čitam jasne namere, nego pre nestručnost, politikanstvo i nebrigu. Dakle, pritisci su počeli prošle godine, kada je reditelj Milo Rau održao govor u kojem je kritikovao neokolonijalne i ekstraktivističke prakse, između ostalog i kopanje litijuma. Na to se vlast silno uzbudila i od tadašnjeg umetničkog direktora, Nikite Milivojevića tražila demanti. On to naravno nije prihvatio, jer festival poput Bitefa mora da obezbedi slobodu govora. Zatim sledi pravna destabilizacija festivala, ukidanjem funkcije umetničkog direktora, pojačavanje kontrole uvođenjem Odbora koji vodi festival, zatim dolaze ekonomske mere – drastično smanjenje budžeta od strane Grada i potpuni izostanak podrške Ministarstva kulture. Zatim je Odbor pozvao Miloša Lolića da preuzme selekciju, a on je po ugledu na Milivojevića u tim pozvao Borisava Matića i mene i pokušali smo da se izborimo da se to što radimo pravno imenuje kao umetnička direkcija.
Milo Rau, foto: Tanja Drobnjak
Na kraju, pošto se u predlogu programa koji je podnet Odboru nalazila predstava Proces Peliko Mila Raua i Servan Dekl, program nije usvojen i ta konkretna predstava je cenzurisana, upravo zbog njenog autora, jer predstavu niko iz Odbora nije ni pogledao. Kada se sve raspalo, mi smo krenuli sa gerilskim Bitefom, dok je predsednik Odbora Svetozar Cvetković pokušao da na brzinu organizuje kakav-takav Bitef, no svi pozvani umetnici su odbili da učestvuju u cenzurisanom festivalu, uključujući i Roberta Kastelučija. Na kraju krajeva, mislim da nikome nije odgovaralo da se Bitef ne desi, ali do toga je došlo nizom nestručnih i pogrešnih koraka vlasti i njihovim potcenjivanjem integriteta domaće kulturne zajednice.
Cenzurisana je predstava švajcarskog reditelja Mila Raua. Da li vas čudi cenzura? Smatrate li da cenzori znaju sadržaj umetničkog dela ili je već samo stvar podele na one koje su uz njih i one koji su protiv?
Teodora Pajović: Ne mogu reći da me cenzura u ovom slučaju čudi, jer ona više ne proizlazi iz odnosa prema umetničkom delu, već iz potrebe da se kontroliše simbolički prostor. U takvim okolnostima sadržaj postaje sporedan, dovoljno je ime autora, njegova javna pozicija ili prethodni istupi da bi se povukla linija podele. To govori o dubokom nerazumevanju savremene umetnosti i njene uloge, ali i o strahu od svega što izlazi iz okvira poželjnog i kontrolisanog. Kada se umetničko delo ne čita, ne gleda i ne razmatra, već se unapred svrstava, tada više ne govorimo o kritici ili selekciji, već o čistoj političkoj logici isključivanja. U tom smislu, cenzura ne pogađa samo jednog autora ili jednu predstavu, već šalje jasnu poruku čitavoj kulturnoj sceni o granicama dozvoljenog govora.
Predstava „Bratija (Bros)“ Romea Kastelučija i Skota Gibonsa, foto: Luca del Pia
Odlukom da se održi ne:Bitef pokazali ste da vam je kontinuitet važniji od toga da se Bitef održi u tradicionalnom obliku. Šta mislite da bi se izgubilo gubitkom kontinuiteta Bitefa u ovoj društvenoj situaciji?
Teodora: Neodržavanje ili „odlaganje” festivala kao što je Bitef, za mene lično bilo je nedopustivo. Kontinuitet Bitefa ne doživljavam samo kao pitanje tradicije, već kao pitanje opstanka prostora u kojem je dijalog sa svetom moguć, čak i u trenucima kada su okolnosti izrazito nepovoljne. Istorija festivala pokazuje da je upravo kontinuitet bio ono što ga je sačuvalo u najtežim vremenima, naročito tokom devedesetih godina, u uslovima embarga i izolacije. Smatram da ako je Bitef, na čijem je čelu tada bio Jovan Ćirilov, uspeo da preživi te godine, neodržavanjem festivala u bilo kakvom obliku danas, dali bismo vlasti, sekretarijatima, odborima i njima sličnima bespotrebni legitimitet i važnost u sprečavanju istog. Verujem da bi prekid tog kontinuiteta značio gubitak mnogo više od jednog festivala, izgubili bismo iskustvo kulturne otpornosti i prostor suptilnog, ali upornog pregovaranja između umetnosti i politike, što je u ovom društvenom trenutku posebno važno.
Ana: Drago mi je da čujem da Teodora, koja dolazi iz znatno mlađe generacije ovako vidi Bitef. Ja pripadam onoj generaciji za koju je Bitef decenijama bio jedna velika učionica o novim tendencijama u izvođačkim umetnostima i radovima iz dalekih krajeva sveta, laboratorija gde su kroz Polifoniju i Show Case domaći mladi autori isprobavali svoje eksperimentalne prakse, poligon za debatu, kritiku, svađu kroz tribine, predavanja, školu kritike, razgovore po kafićima danima posle sporne predstave. Jer, da, Bitef je izazivao i otpore i zgražavanje nad novim, eksperimentalnim ili politički provokativnim praksama, i to je deo njegove vrednosti.
Ana Vujanović, foto Marta Popivoda
Ali ne:Bitef ne služi samo da održi kontinuitet Bitefa. Pokušaćemo da izvučemo najbolje iz ove situacije i da ne:Bitef bude vraćanje Bitefa na fabrička podešavanja i podsećanje da javne institucije nisu više zajedničke, naše; otuđene su, samodovoljne i moramo da ih popravljamo.
Bitef je dobio veliku međunarodnu podršku, i određeni umetnici su najavili dolazak na gerilski Bitef poput Mila Raua. Koliko vam to znači? Smatrate li da to obavezuje nas da Bitef opstane između ostalog i zbog međunarodnog značaja?
Teodora: Ovaj „gerilski” Bitef ili ne:Bitef pokazao je koliko je festival važan kako domaćoj tako i stranoj kulturnoj sceni. Neverovatan je broj ljudi koji želi da se priključi ovom poduhvatu i koji je spreman da se preda u sate i sate neplaćenog i zahtevnog rada – sve zbog ljubavi prema Bitefu i kulturi kao prostoru slobode. Dolazak Mila Raua je samo jedan takav primer, na šta su sve ljudi spremni kada osećaju solidarnost i prepoznaju da je Bitef više od festivala, da je to zajednički prostor odgovornosti, otpora i međunarodnog poverenja koje se godinama gradilo i koje nas danas, možda snažnije nego ikad, obavezuje da ga očuvamo.
Ana: Dodala bih samo i da nam se priključilo mnogo saradnika i saradničkih organizacija iz regije koji će organizovati zajednička gledanja lajv strima predstave “Proces Peliko” na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani i Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju.
Slogan ovog festivala je „Bitef je tamo gde se okupimo", a u najavi ste pozajmili i studentsku parolu „Pametniji ne popušta, pameniji se organizuje". Koliko je bilo teško okupiti se i organizovati ne:Bitef?
Teodora Pajović, foto: privatna arhiva
Teodora: Mislim da ništa nije teško kada ljudi vole ono što rade i kada pronađu zajednički jezik, makar i u muci koja ih je okupila. Bitef je uvek bio, a i ostaće, mesto okupljanja i mesto otvoreno za dijalog, kritiku, razmenu znanja i iskustava. Sa takvim ljudima nikad nije teško organizovati se.
U petak, 18. decembra, program ne:Bitefa vraća se u CZKD gde će od 18 časova biti održana tribina „Umetnost: povlačenje i/kao otpor“. Pozorišta, glumci, reditelji ali i kultura uopšte na udaru su predstavnika vlasti od početka studentske i građanske pobune (možda i duže). Kako vidite ovo društvo u slučaju popuštanja tim udarima?
Teodora: To samo govori koliko su pozorišna scena, bioskopsko platno, pa i sama cigla u, na primer… Nemanjinoj ulici, važan temelj ovog društva, koji neki pokušavaju da uruše. U poslednjih godinu dana vidimo da se vode (učestale) borbe na svim društvenim frontovima, pa tako i u kulturi, a već duži niz godina kultura u Srbiji pati i propada – ne raspisuju se konkursi, gase se festivali, podršku od države dobijaju samo oni koji ćute. Kada umetnici više ne mogu slobodno da govore, a glas onih koji pokušavaju da se izbore ostaje nečujan, ćutanje i ignorisanje postaje saučesništvo u zločinu urušavanja kulture. Mislim da je ne:Bitef prostor koji daje šansu i borcima i onima koji se plaše da progovore, da se udruže i nastave borbu za bolje sutra, a nadam se da će takvih prostora biti sve više, i da će ovaj naš „gerilski” festival nadahnuti slične vrste protesta.
Ana: To popuštanje direktno vodi u urušavanje društva, i zato se moraju sačuvati integritet i sloboda umetnosti. Jer, umetnost, a naročito pozorišna je pre svega mesto okupljanja ljudi, mesto gde zajednica zajednički zamišlja i na kreativan način promišlja svoje društvo. Nekada zamišlja bolje nego ovo što je, nekada raskrinkava slabosti postojećeg, nekada priprema pojedince za određene društvene uloge, nekada nudi modele za to šta bi društvo moglo da bude. I evo, vidimo sada kako, uprkos svim političkim pritiscima, pogrešnim koracima i cenzurama, ta moć pozorišta nalazi svoj put i okuplja veliki broj saradnika oko ne:Bitefa, kao da intuitivno znamo da društvo koje prestane da slobodno zamišlja svoju budućnost – umire.
Koliko je teško opstati kao umetnik, radnik u kulturi u ovakvoj situaciji i pod ovakvim pritiscima?
Ana: Meni je bilo mnogo teško, da ne ulazim sad u konkretne razloge, i zato sam se pre 12 godina odselila u Berlin, i od tada živim i radim između Berlina, Beograda i Amsterdama. Kao i mnogim gastarbajterima, posao mi je tamo, ali srce je ostalo ovde. Tu su mi i dalje prijatelji, saradnici, borbe. Teško mi pada kada vidim kroz šta prolaze i situacija je katastrofalna ne samo politički, već i finansijski. Zato je jedna od okosnica ovogodišnjeg Bitefa trebalo da bude angažovanje domaćih umetnika, što u stranim projektima, što kroz međunarodne koprodukcije njihovih autorskih projekata. To se nažalost nije desilo. Ali na kraju hoću da kažem da se divim mojim kolegama ovde, naročito onima koji opstaju na nezavisnoj sceni, i koji žive sa svojim kritičkim stavovima, talentom i pameću koja nema prostora da se razmaše, dostojanstvom i hrabrošću da žive ono što misle i što jesu.
Više informacija o ne:Bitefu nađite na našem sajtu https://hocupozoriste.rs/festivali/ne-bitef-2025
