Trenutna situacija u društvu uticala je na različite načine na pozorišta, štrajkovi, protesti, otkazivanja predstava, ali i otkazi zaposlenima. Među svim pozorištima u Srbiji, situacija u Šabačkom pozorištu se izdvojila od ostalih. Zbog čega je tako i da li je ovo pozorište „o koncu”, razgovaramo sa glumcem i poverenikom sindikata ovog pozorišta - Milošem Vojnovićem.
Za one koji nisu u toku kad i kako su počeli problemi u Šabačkom pozorištu?
Mi smo krajem prošle godine, osetili potrebu da damo podršku studentskim zahtevima i protestima, prvo smo se oglasili preko društvenih mreža. Zatim smo, prvo spontano, tako što je jedan kolega sam podigao crvene šake posle igranja, a onda organizovano posle sledećeg igranja smo svi to uradili, i to se nastavilo nakon svake naredne predstave. Za jednu predstavu je jedna osoba je kupila 40 karata, i tada su nam na naše crvene šake zviždali iz lože, vikali „izdajnici” i slično. Ta vrsta pritiska se tu završila, to je bilo negde u januaru. Sa direktorkom smo do tada imali manje-više funkcionalan odnos, ali tada prestaje sve, obustavila je marketinške aktivnosti za igranja, otkazala generalne probe predstave na kojoj smo radili.
I onda je šestog februara osvanula nova sistematizacija kojom se ukida mesto organizatorke programa, istog dana je uručen otkaz Jeleni Ivetić koja je radila godinama na tom mestu. Što nije po zakonu jer je ta sistematizacija stupila na snagu sutradan, takođe po zakonu o zaposlenima u javnim službama za promenu sistematizacije mora da se traži mišljenje sindikata, što nije traženo. Mi smo sutradan napravili sastanak, na kojem smo formulisali tri zahteva, da se ukine ta sistematizacija, da se Jelena vrati na posao, i da se smeni v.d. direktora Aleksandra Delić. Taj dokument je potpisalo dve trećine zaposlenih, uključujući ce glumački ansambl.
Kakav je bio odgovor uprave pozorišta i gradske uprave kao osnivača? Da li je postojala volja da se vaši zahtevi ispune?
Svi su pokazivali inicijalnu volju da se situacija reši, ali su se istovremeno proglašavali nenadležnima i prebacivali odgovornost na nekog drugog. Jedino je gradski većnik za kulturu Branko Džinović podneo ostavku zato što nije želeo da učestvuje u toj igri, moje mišljenje je da je on predano radio svoj posao koliko je mogao. Na jednoj od narednih sednica skupštine grada Aleksandra Delić je imenovana za direktorku, iako nije predala dokaz da radi pet godina u kulturi što mora po članu 36 Zakona o kulturi. Mislim da je otpuštanje Jelene Ivetić odmazda za našu podršku studentima jer Jelena je veoma glasna po pitanju svojih političkih stavova. Drugi direktori su u sličnim situacijama napravili neku vrstu kompromisa sa ansamblima, naša direktorka je na nas krenula đonom, ali mi smo složni i ne povlačimo se.
Vi ste tada stupili u štrajk, kako je to izgledalo?
U februaru je direktorka otkazala sve predstave, navodno zbog tehničko-organizacionih razloga, dok nam je na sastanku rekla da je zato što je atmosfera uzavrela i da se ona ne oseća dovoljno ok, da nas pusti da budemo u istoj prostoriji sa kolegama koje nisu podržale naše zahteve, što je besmisleno potpuno. U martu je pustila da igramo predstave, ali bez marketinga. Onda smo mi preuzeli marketing, napravili smo stranicu „Šabačko pozorište o koncu“ kao paralelnu instituciju gde ćemo mi objavljiivati ono što mi mislimo da je važno za naše pozorište, što se ispostavilo kao dobra ideja i pubika je dolazila.
Razgovarali smo o tome da li da stupimo u potpuni štrajk ili štrajk upozorenja. Odlučili smo se za štrajk upozorenja, prvo jer po zakonu ne postoji ograničenje koliko puta on može biti održan, drugo jer smo sa scene zadržali vidljivost, i treće nismo hteli da damo priliku direktori da nas novčano kazni. To je izgledalo tako što smo odlagali početak predstave za sat vremena tokom kojih smo razgovarali sa publikom o situaciji i ponavljali naše zahteve Svaki put kada smo održali štrajk upozorenja mediji su to ispratili.
Organizovali ste i nekoliko protestnih skupova, kakve su reakcije Šapčana i pozorišne javnosti?
Nakon imenovanja direktorke mi smo organizovali skup na koji smo pozvali sugrađane i kolege iz drugih gradova. Okupilo se hiljadu ljudi, a poruka govornika je bila da naš problem nije samo šabački problem već jedan sistemski problem koji na manjem ili većem nivou je svuda zastupljen. Ovo što se nama dešava može ili se na neki način dešava i u drugim ustanovama kulture, ne samo pozorištima. Dobili smo pisma podrške iz 20-ak pozorišta, od nekoliko stotina pojedinaca, od UDUS-a i od oba reprezentativna sindikata u kulturi. Kolege iz Beograda i Novog Sada došle su na jednu predstavu sa banerom „Vaša borba je naša borba“ što mislim da ocrtava ono sa čime se susrećemo.
Kakva je sve to uticalo na svakodnevnu situaciju u pozorištu, da li se i koje predstave igraju da li se održavaju probe, planiraju predstave, šta je sa festivalom „Pozorišno proleće”?
Spoljni saradnici (glumci, reditelji, scenografi, kostimografi…) ne žele da sarađuju sa pozorištem dok se ne ispune zahtevi. Direktorka se nije ni trudila da razgovara sa njima, a oni su nam vrlo važni i za neke predstave na repertoaru, i za nove premijere, i za oživljavanje starih predstava. Na njenu inicjativu smo pokušali da oživimo dve predstave koje nismo igrali više od tri godine jer su to jedine predstave u kojima nemamo spoljne saradnike, što se ispostavilo kao nemoguće, nemamo ni pun kostim, ni scenografiju. Pri tom, kao suflerka nam je radila koleginica Nađa Ristić, na žalost na crno, bez ugovora, uz usmeno obećanje o zaposlenju. Kada smo krenuli da obnavljamo jednu staru predstavu, direktorka je samo rekla koleginici da ne mora da se pojavljuje na poslu, jer je znala da je ona podržala naše zahteve, tako da sad nemamo ni suflerku. Festival, njenim rečima nije otkazan nego je odložen do daljeg, ali ja ne vidim da će u ovakvom stanju u državi bilo ko od njih smeti da organizuje festival jer znaju kakve poruke će se poslati. Za to vreme repertoar se popunjava gostovanjima privatnih produkcija sumnjivog kvaliteta
Pre nekoliko dana, odigrana je predstava pred samo četiri osobe, kako je do toga došlo?
Odlučili smo se da se za predstavu „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti” ne objavljujemo ništa na našim stranicama “Šabačko pozorište o koncu”. Na predstavu je došlo samo četiri osobe, a inače dolazi oko sto. Zvanični fejsbuk i instagram nalozi Šabačkog pozorišta ne postoje, postoje stranice koje je Jelena Ivetić vodila svojom dobrom voljom, to joj nikad nije stajalo u opisu radnog mesta. To što niko nije na vreme prepoznao da nam trebaju društvene mreže pokazuje da neko ne zna da radi svoj posao. I kada je Jelena otpuštena, otišlo je i to što je ona svojom dobrom voljom radila
Kako vaš protest rezonuje sa trenutnom serijom protesta koja u Srbiji traje već više od sedam meseci?
Koliko znam, u Šapcu, maturanti srednjih škola su u blokadi, i jedna visokoškolska ustanova takođe. Pružili su nam jako veliku podršku kada smo mi pravili naš protest, falili nam je redara, falilo nam je logistike, oni su se prvi javili da pomognu. Isto tako, 31. maja će u Šapcu biti veliki protest koji organizuju studenti, mi ćemo isto podržati to. Svesni smo da je ovo maraton i isto tako da smo svi u tome zajedno i da moramo da se podržimo. Pogotovo mi, ako pozorišta ne podrži baš ta, buduća publika, onda nam i ne trebaju pozorišta, da postoje zbog glumaca je besmisleno.
Saopštenja u vezi sa štrajkom potpisuješ kao glavni poverenik sindikata „Nezavisnost" kod poslodavca Šabačko pozorište. Kada pomislimo na sindikat uglavnom prvo pomislimo na fabrike i radnike u uniformama, kako si se ti odlučio za sindikalno delovanje i zašto ga smatraš važnim u glumačkoj branši?
Potreba za sindikalnim udruživanjem u Šabačkom pozorištu se javila pre više od godinu dana, pored mobinga, u samom kolektivu postoji dosta podela koje su nametnute, jaz u platama je užasan i siguran sam da nije slučajan, glumci imaju prosečne, a dobar deo tehnike radi za minimalne. Želeli smo da poručimo da je to nepravda na sistemskom nivou, ali svi smo zajedno u ovoj kući i hajde da zajedno rešavamo zajedničke probleme što je ispalo moguće. U trenutku kada se u javnim ustanovama direktori i uprava ponašaju kao neprijatelj zaposlenima i kao neki vazali vladajuće stranke, mislim da je jako bitno da se ljudi podsete da su oni zapravo vlasnici javnih preduzeća i ustanova. Da stavimo na stranu privatna preduzeća, ovo nisu moje pare, ali su pare Šapčana koji idu u to pozorište, i onda se desi da stave osobu koja nema veze sa pozorištem da odlučuje kako će se trošiti vaše pare, to pozorište pripada jednako i njegovim radnicima. Odgovor gradskih vlasti je pa to je samouprava, Tito je umro. Ok, onda hajde da zabranimo sindikate i udruživanja, nismo radnici nego robovi, vi ste vlastodršci, odlučivaćete kao kraljevi šta će da se radi.
Glumci su već godinama tradicionalno prvi da podrže proteste u Srbiji, kako gledaš na tu činjenicu? Da li nekad postoji strah da se upravo ne dogodi ovo što se dogodilo Jeleni Ivetić i Nađi Ristić?
Mislim da svi ljudi koji su zaista umetnici imaju poriv da to rade, da pokazuju makar kroz svoju umetnost ono što misle da drugi ljudi ne vide ili nemaju hrabrosti da to kažu, da utiču šta je kultura u našoj državi i među ljudima sa kojima živimo. Mislim da smo svi jednim delom preplašeni jer imamo šta da izgubimo i trpimo ogromne pritiske. Sukobavljamo sa ljudima koji su stvarno opasni i koji ceo život su posvetili tome da kako da se najefikasnije obračunaju sa svojim neistomišljenicima. Isto kao kada vozimo kola, ne smemo da se opustimo previše jer ćemo zaspati i poginuti, moramo malo da se plašimo jer nas evolucija nije pripremila na te okolnosti, ali ne smemo donosimo da odluke zbog tog straha, već uprkos njemu, da naša svest koja je iznad tog straha zapravo upravlja.
Šta i kako dalje? Plašiš li se da Šapcem i Srbijom upravljaju ljudi kojima nije mnogo stalo do opstanka pozorišta?
Filip David, je jednom na pitanje kako da se borimo protiv bolesti fašizma, rekao da to nije bolest, da je u prirodi svakog čoveka da sluša autoritet, da prihvata one koji su mu slični i da se bori protiv drugačijeg i da odbija obavezu da misli svojom glavom, i da moramo svakog dana da se borimo protiv te naše prirode. Imamo opciju da kažemo nemam više snage, dajte taj vaš sistem kakv god da je, pa neka je raspao ili imamo opciju da svakodnevno govorimo šta ne valja i da trpimo posledice zbog toga. Moj je izbor da govorim šta ne valja, da nije normalno da se otpuštaju ljudi preko noći, da nije normalno da zbog toga što studenti traže da institucije rade svoj posao, da se ugasi univerzitet. Što se Šabačkog pozorišta tiče, nudimo rešenje za to, znamo kako bi to pozorište moglo da se vodi, znamo i mnogo ljudi iz Šapca koji bi to mogli da rade, samo je pitanje da li vlast hteti da očuva to pozorište, ako vlast i građani kažu da im ne trebaju pozorište, škola, bolnica onda će tako biti.
