Četvrto veče FIST-a obeležila je predstava Nacionalne Akademije pozorišne i filmske umetnosti u Sofiji, pod imenom „Impresije prema Beketu” autora Bojana Kračolova.
Predstava prati tok svesti jednog pisca koji je postavljen u prvi red gledališta, tako da je publika odmah ubačena u njegov ugao posmatranja ili u ovom slučaju razmišljanja. Pisac pokušava da pretoči u reči svoja razmišljanja i ceo dramski narativ nalikuje nabacanim mislima na papiru.
Kako je sadržaj mahom filozofski i apstraktan, glumci ne igraju klasične likove već fragmente piščeve svesti. Sam pod pozornice je beo i prazan poput papira i scenografiju čine samo blokovi kamenja.
Na početku se suočavamo sa jednom glavom kojoj je telo opkruženo teškim kamenom. On drži haotičan monolog koji odmah uvodi u efemernu atmosferu ostatka predstave, gde su sintaksičke jedinice povezane bez prevelike logike baš onako kako bi se događalo u nečijoj glavi. Pisac se zatim sukobljava sa pojavama na sceni, i taj dijalog u traktatima otvara veliko pitanje o prirodi mišljenja i stvaranja, ko se to ubacuje u svest pisca i deli je. Polako se iz stamenog bloka oslobađaju drugi fragmenti uma koji se bave različitim temama, ali na isti haotičan način koji istrajava kao snažna rediteljska odluka. Što su aktivniji i slobodniji akteri na sceni to je pisac iz publike ugušeniji. Tok misli bavi se metafizičkim pitanjima, životom, autorefleksijom, odnosu čoveka prema sebi i prema drugom i još mnogim problemima koji kopkaju čoveka od njegovog postanka. Pokušava da se pomiri sa činjenicom da je čovek sam i iako u glavi može imati hiljadu lica on ostaje sam.
Scenski pokret je važan deo ove postavke, mizanscen deset glumaca tokom teških monologa doprinosi vizualizaciji i personifikaciji tako apstraktnih ideja. Oni se uvek drže zajedno, vešto i uigrano se kreću po pozornici zauzimajući taj prazan prostor svesti. Kostimi su svima isti, crna odeća sa tragovima bele boje koja čini kao da su i oni samo nacrti i obrisi, a ne ljudi. Njihove glave obložene su teškom belom bojom koja im ograničava facijalne pokrete, ali kada dođe do naglašene i nagle ekspresivnosti u govoru stvara se određeni sukob između njihove želje za izražajem i nemogućnošću. Glas i izraz prodiru kroz tešku belu masku. Oni su jako osvetljeni i njihova kretanja su izražena, dok je pisac uvek u mraku.
U naslovu predstave javlja se ime poznatog dramskog pisca – Beketa i iako ovo nije direktno njegov tekst, autor ga je sastavljao istražujući Beketa i njegov rad. Crte Beketovih razmišljanja kao i njegov način stvaranja može se uočiti u ovoj predstavi. Apsurdnost koja je prisutna u dramskoj logici kao i određena kombinacija refleksije i cinizma odlike su Beketovog rada i mogli bismo učitati mogućnost da je pisac u čijoj se glavi nalazimo niko drugi do Semjuela Beketa.
Pete večeri FIST-a publika će imati priliku da pogleda plesnu predstavu „12 milisekundi” Akademije umetnosti i kulture iz Osijeka koja će biti održana u Kulturnom centru Magacin u 20.00 časova.
Foto: Anđela Dabić
