Petog dana ovogodišnjeg 11. po redu Međunarodnog regionalnog festivala savremenog teatra Desiré Central Station 2019 odigrane su dve predstave – „Vreme tmine“ Regionalnog Kreativnog Ateljea iz Kanjiže, kao i „Med zidima“ Gllugl teatra iz Varaždina.
Tekst predstave „Vreme tmine“ rađen je prema poeziji jednog od najvećih mađarskih pesnika 20. veka, Janoša Pilinskog. Osnovni elementi poezije Pilinskog – kao što su usamljenost, otuđenost čoveka današnjice, prolaznost i opraštanje, samoanaliza i samopotraga, ali prvenstveno religijski koreni i doživljaj gubljenja i pronalaženje doma – prate dramaturšku liniju cele predstave. Rediteljka Kinga Mezei uspela je da kroz temu opšteg beznađa koje nas okružuje, spoji više vrsta umetnosti u jednu – pozorišnu. Savremeni ples, izvanredan scenski pokret, jedinstvena komponovana muzika koju na sceni izvode kompozitor Silard Mezei na violi, Viola Čiser na flauti, kao i Albert Markoš na violončelu. Pored muzike, na sceni se mogu videti lutke i različite maske. Fizički ograničena scenografija daje prostor kocke, dok je njen pod prekriven peskom i u njemu se kriju neki elementi predstave koji su važni za dalji tok. Kroz igru svetala, zvukova, kontrasta poput mladosti-starosti, crnog-belog, punog-praznog, kroz večnu igru imati-nemati, vešto se borimo sa plejadom žanrova koju predstava nudi. Kreativno smišljen prostor sa funkcionalnim rekvizitima koji ostavljaju upečatljiv utisak dovode poeziju Pilinskog na uzvišeni nivo. Pri svakom pokretu jasno se uviđa poštovanje ka važnom pesniku, jer se saosećamo sa njegovim bolom, potragom za ljubavlju i kritikom greha koji izaziva tragediju.
Svakodnevica. Večera. Miris kuvanog krompira. Mnogobrojna porodica na malom prostoru. Tri generacije žena. Porodica Eldan. Varaždin. 12. 7. 1941. Noć posle koje taj grad više nikad neće biti isti. Na video bimu, gotovo u prirodnoj veličini, pojavljuju se majka, tetka i dve ćerke. Soba, klasičnog izgleda za to vreme, pretvara se u pozornicu. U uglu sobe nalazi se klavir. On predstavlja tradiciju koja se prenosi sa kolena na koleno u ovoj porodici. Ta tradicija se nastavlja i do unuka jedne od tih ćerki, Petra Eldana. Dok nekadašnja porodica Eldan najnormalnije jede tokom ratnog stanja oko njih, sadašnja porodica Eldan se, uz zvuke klavira kao na filmu, pojavljuje na sceni ispred video bima. Njihova scenografija, sačinjena od gotovo istih predmeta kao u filmu, biva moderna, plastična, ofarbana u belo. Predstava teče u istim pokretima, dešavanjima i rečima kao na filmu. Imitiraju život svojih predaka tokom II svetskog rata. Uz sofisticiranost i odvažnost, sadašnja porodica Eldan pravi odstupanja od ponašanja na filmu, osavremenjivajući tekst. Učestale svađe, prepirke i bes, kojih nema na ekranu, česti su kod „žive“ porodice. Kulminacija događaja dešava se u drugom delu predstave kada se prolama pitanje odgovornosti likova sa snimka, odnosno kako su one imale hrabrosti i obraza totalno na miru jesti, dok se napolju, samo jedan zid od njih, dešavao pakao - nestajale su komšije, deca su streljana, Jevreji prognani... I dok su se neki ljudi u to isto vreme (poznat je slučaj Diane Budisavljević, čija se priča prema njenom dnevniku ove godine ekranizovala, „Dnevnik Diane Budisavljević“) šakom i kapom borili za budućnost bolesne dece u logorima, živote žena odvođenih bez ikakvog traga i mogućnosti pronalaska, nekadašnja porodica Eldan odlučila se začauriti u svoj topli dom, na miru trošiti zalihu hrane, racionalno trošiti novac za dažbine i na kraju, udobno se, iz fotelje, boriti da svi ostanu na broju. Podseća li vas ovo bar malo na današnji svet prepun konformizma i izmaštane slobode pod kojom živimo?
