Sinoć je u Beogradskom dramskom pozorištu u okviru drugog dana festivala RUTA gostovalo Kazalište Ulysses sa predstavom „Nosorog”, koja je rađena po drami Ežena Joneska, a u režiji Lenke Udovički.
Iako je Joneskova drama pisana pedesetih godina prošlog veka, čini se da potpuno odgovara savremenim društvenim problemima, jer se nekada budućnost ogleda u prošlosti. Radnja predstave postavljena je u jednoj egzistencijalističkoj atmosferi u kojoj ljudi zarad sopstvenog opstanka gube individualnost. Početak predstave može se učinit pomalo naivno, jer jednu prijatnu društvenu atmosferu narušava prisustvo nosoroga, a sve o čemu se raspravlja jeste da li Afrički nosorozi imaju dva roga, a Azijski jedan rog i obrnuto. Kao da nisu u mogućnosti da sagledaju širu sliku stvari - ono što su videli pripisuju svojoj imaginaciji, negirajući bilo kakvo prisustvo. Znajući da je Jonesko svojim dramama likove smeštao u jednu ideološki zagađenu atmosferu, da li je onda prisustvo nosorga metafora za sve one krucijalne pojave u društvu pred kojima na početku zatvaramo oči, a nakon toga krivimo sebe zašto nismo imali dovoljno hrabrosti da im stanemo na kraj?
Prvi čin predstave prati poetičan razgovor dva prijatelja uz klavirsku muziku u prijatnoj kafanskoj atmosferi. Njih dvojica vode besmislene razgovore iz kojih se gotovo ništa ne može razumeti, dok u pozadini prolaze ljudi sa vrlo frenetičnim pokretima. Nakon prolaska nosoroga, sledi ugodna muzička izvedba uz tekst: „Ići u korak sa vremenom, nositi se sa teškim bremenom.” Iako smo u prvom činu videli samo obrise promena, u drugom oni poprimaju fatalne razmere. Bolnička atmosfera, postelje u kojima leže ljudi koji se preobražavaju u nosoroge u volji da evoluiraju jer je „ljudska civilizacija ružna.” Ovaj čin vodi nas u jedan futuristički pogled na svet u kojem ljudi postaju manjina, koja je do juče dominirala svetom. Sve dok na sceni, koja je sada čitav svet, ne ostane jedan čovek u nadi da za humanizam još uvek ima nade.
Intrigantna je scena sukoba promene i poslednjeg branitelja humanizma. Na strani promene su svi, a na strani čovečanstva samo jedan čovek, koga tumači glumac Bojan Dimitrijević. Kroz predstavu destuktivnim odnosom prema sebi odbija da se prikloni opštoj asimilaciji. On je izvrsno odigrao lik tragičnog čoveka koji prolazi kroz faze neslaganja, do shvatanja da je to neminovnost današnjice. Sa druge strane, glumac Denis Sanković je u sceni metamorfoze u drugo biće neverovatnim scenskim pokretima i govorom tela pokazao da svako od nas ima slobodu da postane ono što želi, pa makar to zahtevalo i promenu fizičkog obličja. Kao da mu se duša probija na površinu kroz vene i arterije, u želji da je pokaže onakva kakva zaista jeste.
Priču o nestanku ljudske civilizacije prati i odličan rad Bjanke Adžić Ursulov na kostimografiji, koja je jednostavnim, namerno nevešto napavljenim maskama nosoroga, oslikala jednu zastrašujuću budućnost, ostavljajući samo obrise onoga što je nekada bio čovek.
Predstava u isto vreme zasmejava i tera na razmišljanje o tome zašto se iz straha od osude priklanjamo većinskom krdu. Izgleda da uprkos svemu ipak postoji nada, sve dok se poslednji čovek na planeti bori protiv gubitka sopstevene individualnosti. Svako od nas ima pravo da odabere svoju realnost, bez obzira na to da li se nalazimo među nosorozima ili ljudima.
Foto: Kazalište Ulysses
