Treće izdanje međunarodnog festivala „Synergy WTF“ (World theater festival) otvoreno je 18. novembra u Novosadskom pozorištu. Ovaj festival, koji zastupa predstave jezičkih manjina u zajednicama u kojima žive i deluju, ove godine ugostiće pozorišne ansamble iz Irana, Nemačke, Italije, Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i Srbije.
„Ali mi smo manjina! Ne manjina samo po jezičkoj ili etničkoj pripadnosti, već smo manjina po prvirženosti našem pozivu, manjina smo što ne pristajemo na pomodarske trendove naših okruženja, manjina smo što se pored globalizovanih problema bavimo i unutrašnjim svetom pojednačnog ljudskog bića, svetom čoveka.“ obratio se direktor Novosadskog pozorišta, Valentin Vencel, u pozdravnom pismu publici festivala.
Festival je svečano otvoren uvodnom rečju direktora Novosadskog pozorišta, Valentina Vencela, i koncertom grupe KAL. Ovome je prethodilo otvaranje izložbe „Pozorište u fotografskoj umetnosti“ u organizaciji Sterijinog pozorja, sa kojim ovaj festival ima aktivnu saradnju.
Prvog revijalnog dana festivala odigrana je predstava „Pandorina kutija“ trupe Multicultural city Berlin iz Nemačke, u režiji Monike Dobrovlanjske. Ova trupa, čiji naziv se može uzeti doslovce - uzevši za činjenicu da se razgovor okruglog stola nakon predstave odvijao na četiri jezika, igra predstavu „Kompenzacija“ i drugog dana festivala.
Oni jesu upravo ono što je prikazano u predstavi - grupa koja je sama po sebi borba protiv kulturne netolerancije prisutne u Nemačkoj. Predstava je sama po sebi dijalog - prodesničarski nastrojena moderna nemica i bogobojažljiva tradicionalna poljakinja (gde imamo in-your-face momenat koji ilustruje religioznost nižih klasa kada ona ulazi na scenu sa boksom u kom prodaje ikone Device Marije) komentarišu inkluzivnost i ekskluzivnost nacionalnog identiteta. Otvaraju se pitanja shvatanja modernog islama - koliko je islamistički ekstremizam i strah koji prouzrokuje konstrukt, a koliko realna opasnost; potom se preispituju istorijski odnosi nemaca i poljaka - gde se kroz polemiku koja dobija dokumentaristički karakter preispituje premisa nacije kao konstrukta: dakle, ukoliko je čovek biće kome je u prirodi da migrira, bilo to bežeći od opasnosti, bilo to u potrazi za boljim kvalitetom života, da li je danas, u 21. veku kada su granice mahom otvorene - da li je u evropskom društvu, koje je prividno demokratsko, zapravo i dalje duboko ukorenjen nacionalizam i ksenofobija? Ova predstava u biti preispituje ponovni uspon desnice, sa posebnim akcentom na religijsku dimenziju i strah od religijskog ekstremizma. One igraju fudbal koji simbolizuje sukob - ali nemačka reprezentacija mnogo duguje Kloseu i Podolskom, zar ne?
Međutim, publika u pozorištu - u kome se, kako smo zaključili na razgovoru posle predstave - odvija dijalog i osvešćivanje i dalje u gotovo antičkom smislu - zajedno sa akterima na sceni, učestvovala je u razmeni. I to ne samo kulturološkoj u smislu mešovitog ansambla i implementacije drugačijeg teatarskog obrasca no što je navikla ovde, nego je i sama, kao drugost - interakcijom sa idejama ove „pandorine kutije“ koja je bila otvorena ilustrovanjem svih stereotipa koje isključivo društvo može da konstruiše - utvrdila ne ideološki nego prirodni ljudski postulat: društvo može da doživi progres samo ukoliko se drži u jedinstvu. A poljak nije ništa manje nemac, ukoliko živi u Nemačkoj. Kao i uostalom, bilo gde.
Foto: Irena Antin (hocupozoriste.rs)
