Četvrte večeri trećeg po redu festivala „SINERGY #WTF“ odigrana je predstava Mestnog gledališča iz Slovenije pod nazivom „Mahmud“ u režiji Petera Srpčiča. Adaptaciju teksta uradili su zajedno sa rediteljem i glumci, Simon Šerbinek i Iuna Ornik.
Pored dečaka Mahmuda, likovi u predstavi su njegovi roditelji, Reza i Marjam. Radnja prati deo života te male porodice, čiji su životi zahvaćeni ratom. Imena, nazivi i toponimi se ne pojavljuju, upravo kako bi postojala izvesna distanca, udaljenost od teme koja ipak dok se obrađuje iziskuje određenu povezanost, koja je neizbežna kada se govori o globalnoj odnosno ličnoj tragediji.
U nekoj arapskoj državi, dešava se rat. Otac i glava porodice, Reza, koji se bavi pozorištem javno i oštro govori protiv stanja u svojoj državi. Protiv rata, protiv dece sa oružjem u rukama. Kao po šablonu, on završava zatvoren, i daleko od svoje porodice. Majka Marjam i sin Mahmud uspevaju da pobegnu, i da pronađu mir u Sloveniji. Kasnije, pridružuje im se i Reza. Naravno, ni jedno od njih troje nije na lak način uspelo da se domogne već pomenutog mira, odnosno da na lak način pobegne iz ratom zahvaćene države, odnosno zatvora. Ali, besmisleno bi bilo govoriti o radnji predstave. Ono o čemu je potrebno govoriti su male, lične tragedije, koje su zapravo i centar ove predstave. Kako je reditelj, Peter Srpčič naveo, ovo je priča zapravo za mlade, o kojoj se mora govoriti, jer mi, drugi, koji smo van toga, do informacija dolazimo preko medija, a u medijima se navode uglavnom radikalni slučajevi. Takođe, nama se predstavljaju brojke i samo brojke, da bi se na kraju sve i svelo samo na to – na broj. Kako navodi, nestala su ljudska lica, i to je ono što su oni želeli, a na kraju i uspeli da prikažu. Prikazali su jednog oca, glavu porodice, koji i o opštem stanju u državi i o svojoj porodici misli isto, tj. želi im isto – mir.Prikazali su jednu ženu koja piše svom mužu koji je daleko od nje i jednu majku, koja na sve načine želi da spreči da oružje završi u rukama njenog sina. I na kraju, prikazali su jednog dečaka, koji u stranoj i tuđoj državi čeka svog oca da se vrati, a usput se, kao i sva deca, susreće sa svojim vršnjacima, koji se prema njemu, kao drugačijem, ne ophode lepo. U svom zadirkivanju, majka svom sinu, na njegov zahtev, na kraju daje sendvič sa šunkom, kako bi se što manje osećao drugačijim. I dolazimo do pitanja, zašto je Mahmud jeo svinjetinu? Zašto je Reza morao da ostane bez svojih nogu? Zašto je Marjam provela mesece bez svog muža, ne znajući ni da li je živ? I na kraju, zašto su, po cenu slobode i mira (ako je to uopšte i mir u svom svom smislu), oni morali da ostanu bez nekih delove sebe, svoje ličnosti i svog tela? Ova i slična pitanja zapravo otvara ova predstava, i daje prostor i mlađima i starijima da o tome razmisle, prikazujući im tri ljudska bića sa svojim svakodnevnim životima, ali uz određenu distancu.
Glumačku postavu zapravo čine jedan glumac i jedna glumica, koji pored svojih uloga oca i majke, muža i žene, tumače i druge. Sama scenografija je vrlo jednostavna – sto, stolica, a na zidu veliko video platno koje je imalo pomoćnu funkciju, tj. na kom su se s vremena na vreme puštali kratki videi i slike. Uz skromnu postavu i scenografiju, ispričana je jedna velika priča.
Sledeće, pete po redu večeri festivala, biće odigrana predstava „Pijanci“ Nardonog pozorišta Targu Mureš iz Rumunije.
Foto: Irena Antin (hocupozoriste.rs)
