Vladan Slavković, direktor pozorišne trupe Grupa Grupa i jedan od osnivača festivala A.N.F.I.TEATAR, za naš portal rekao je da je A.N.F.I. pozorišni festival koji okuplja mlade, drugačije i slobodne umetnike koji umeju da stvore i sada imaju gde da to pokažu. Osnovni kriterijum selekcije festivala se zasniva na predstavama širom Srbije koje rade ljudi iz Grupe, odnosno ljudi koji potiču iz Kraljeva. U ponedeljak, prvog jula, počeo je šesti po redu festival, koji oplemenjuje Raški okrug, kao i sve goste koji sedam dana prate virtuoznost pozorišne umetnosti. Na samom otvaranju obratio se Vladan Slavković, a nakon njega publiku je pozdravio i nadaleko poznat Kraljevčanin, prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu, Nebojša Dugalić.
U Staroj Grčkoj kada bi hteli nekoga da kazne, onda bi mu zabranjivali da neko vreme ide u pozorište. Nažalost, vremena u kulturi su se prilično promenila, tako da danas vrlo često izgleda da kada nekoga žele da kazne, onda ga teraju da ide u pozorište. Ali, svom srećom, postoje ljudi koji, zahvaljujući isključivo svom ludom entuzijazmu, održavaju u životu ovakve festivale gotovo u nemogućim uslovima. Neka to budu naše trajne vatre doglasnice koje, sa najviših brda i vrhova, javljaju sve ono što niko ne sme da zaboravi i sve ono pred čim moramo da budemo odgovorni. - rekao je Nebojša Dugalić pri otvaranju festivala.
Pred kraljevačkom publikom prva na redu našla se diplomska predstava studenata glume u klasi Jasne Đuričić i saradnice Sanje Ristić Krajnov - „Tri zime”. Glumci Akademije umetnosti iz Novog Sada odlučili su se za tekst Tene Štivičić, mlade hrvatske autorke. Drama pokušava da prikaže razvojni put jedne zagrebačke porodice od 1945. godine do danas.
Tri glavne celine koje se prepliću bivaju smeštene u poslednju godinu Drugog svetskog rata, 1945, u doba XIV kongresa Saveza komunista Jugoslavije, zatim u 1990, kao i u 2011. kapitalističku ruševinu koja usisava i poslednje smisle postojanja. Te tri celine nude nam razvoj jedne porodice koja se prostire od prabake partizanke Ruže Kralj, preko konzervativnog, patrijahalnog oca Vlade Kosa, pa sve do najmlađe, slobodnoumne i ambiciozne Lucije Kos, koja priprema svoju svadbu. U slojevitoj sagi u kojoj se prepliću se ljubav, ljubomora, fašizam, ugrađeni silikoni, korupcija, detinjstvo, raspad Jugoslavije, integritet, individualnost i zavisnost, mladi glumci pozorišta Promena svojevrsno nam opisuju put posleratnih trauma, neznanja, nesigurnosti, besmisla i bezbrižnosti.
Rediteljka Jasna Đuričić je kroz predloge samih glumaca postavila ovu predstavu direktno ispred same publike, koja je itekako veliki krivac za današnje kolektivno stanje svesti. Uz igru svetala, prigušene tonove, Biseru Veletanlić, Gabi Novak i Depeche Mode, atmosfera preživljavanja još teže pada kako nama, tako i akterima. Impresivno trajanje predstave od četiri sata upotpunio je osećaj opšteg haosa koji se dešava u našim životima, koji se duboko kalemio u prošlosti, ali i koji mi danas, više nego ikada, kalemimo za budućnost.
Predstava „Tri zime”, rađena po formi Čehovljeve „Tri sestre”, daje nam jasan uvid da pred svaku ideologiju, odnosno svaki masovni, zanesen smisao, možemo staviti reč smrt i izgovoriti to kao slogan naše lične revolucije. Milena Dravić u filmu Dušana Makavejeva „Misterije organizma” veoma čisto izgovara: „Smrt crvenoj buržoaziji!” „Smrt fašizmu” je svima dobro pozat slogan na ovim prostorima. Smrt kapitalizmu. Smrt komunizmu. Smrt socijalizmu. A sve što godinama i vekovima tražimo jeste sloboda naroda. Ona se ponajviše ogleda upravo u citatu Ramba Amadeusa, koji su Novosađani iskoristili u jednom delu predstave, kada on 1992. nenajavljen izađe na koncert „Beogradskog rock pobednika” i u njegovom stilu kaže: „Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko telo. Je*em vam mater!”
Foto: Milica Šolajić Popović
