.jpg&w=1080&q=75)
On i ona čekaju voz. On putuje za Berlin, ona samo čeka. A možda i ona pođe... Samo će sedeti u kupeu, može da izađe kad god poželi. A možda ipak želi da vidi Berlin. Ali šta ako joj se ne svidi, ako nije kakvim ga je zamišljala? Iluzija bi nestala i više ne bi imala o čemu da sanja. Možda je ipak lep taj Berlin. Mogla bi da mu da šansu… Kad mu je već toliko blizu.
Predstava „Beograd-Berlin” smederevskog pozorišta PATOS, po tekstu Maje Pelević, u režiji Ivone Mitić i Lazara Tešića koji igraju Nju i Njega, publiku vodi na nesvakidašnje putovanje kroz emotivne predele. Usputne stanice su tačke uranjanja u prošlost, dok pogledi kroz prozor kriju nagoveštaj budućnosti. Oni su negde između, u kupeu voza koji ide za nemačku prestonicu. Njih dvoje su, naizgled, potpuno drugačiji. Ona je otvorena, direktna i spontana, on je organizovan, pedantan i uzdržan. Ona voli umetnost i nigde ne ide bez blokčeta i olovke, on je praktičan i svuda nosi svoj laptop. Ona voli cigarete, on je nepušač. Berlin je, čini se, idealna kombinacija njihovih ličnosti – sa jedne strane proračunat i hladan, sa druge živ i topao. Ako postoji grad u kome bi On i Ona postali Oni, to je svakako Berlin.
Pored fantastičnog teksta koji glumci tako prirodno nose, te stičemo utisak kao da zaista prisluškujemo razgovor dvoje mladih koji su seli blizu nas, svedene muzike koju prekida glas sa razglasa kada najavljuje stanice i svetla koja scenu boje nadrealnim nijansama, tajni sastojak ove predstave jeste ljubav. Ona je utkana u svaki njen aspekt i oseća se u svakoj sceni. Nasuprot velikim produkcijama i uigranim ansamblima, imamo jedan autentičan autorski projekat dvoje mladih ljudi koji se sa pažnjom i međusobnim poverenjem bave svojim emocionalnim bićem. Pogotovo su zamimljiva sredstva njihovog istraživanja. Ruže, veo, razglednice, crveno klupko – simboli su romantike, braka i uspomena, koji služe kao orijentiri. Kako se bliže upoznaju, niti klupka sve ih više vezuju u sigurnost, ali i brigu jer bi jednako lako mogle pući. Neobično je i platno koje omogućava igru svetlosti i senke. Nadasve, glavno sredstvo jeste koreografija koju je osmislila Olga Uzikaeva. Pokreti kroz koje se nalaze i gube kako bi se ponovo našli, jako se lepo razvijaju, postepeno brišući nevidljivu granicu koja poput Berlinskog zida Nju i Njega odvaja od Njih.
Dok se približavaju poslednjoj stanici, oni otkrivaju svoje nesigurnosti, strahove i očekivanja, jer ipak jeste lakše kada se teret podeli, kada imamo nekoga ko će nam pomoći da prevaziđemo strah od letenja. Ali šta ako nas taj neko ostavi posle tri godine ili se ispostavi da nas nikada nije ni voleo? Ništa. Napustićemo voz i sačekati drugi. Iza nas će ostati prazne šolje u kafe kupeu, razbacane razglednice TV tornja i ostalih znamenitosti – trenuci koje smo podelili, daleko od prolaznosti vremena, u vozu koji nakon poslednje stanice produžava u večnost.
Foto: Nađa Ristović i Aleksandra Manojlović
