U subotu, 18. januara od 20h, na Kamernoj sceni „Miroslav Antić“ iz Sente, odigraće se premijera predstave „Oblomov“ u režiji Radovana Zubca, po romanu Ivana Aleksandroviča Gončarova.
Radnja romana dešava se u Rusiji, tačnije Sankt Peterburgu, između 1819. i 1856. godine, velikim delom u neurednom krevetu mladog Oblomova, koji je dovoljno lenj da nikada iz njega ne ustane. Za to nema ni neke velike potrebe, pošto odmalena živi kao vlastela i ima sluge oko sebe. Vrlo dobro je razumeo da je odustajanje najmanji fizički napor koji te vraća u svoju sigurnu komfor zonu, te je odustajao od svega, od života, ljubavi, smisla, pažnje, pa čak i ustajanja iz kreveta. Međutim, Oblomov je na nagovor prijatelja ipak napustio svoje sobno gnezdo i iznedrio svoju ličnost u svet, u kojem mu se dešava ljubav. Prava ljubav kakvu svi poželimo, ona koja pokreće i ona koja postavlja temelje slobode. Iako je sam sebi sušta suprotnost onoga što je bio, kritika kaže da je on, napisan u zlatnom dobu ruske književnosti, shvaćen kao portret umirućeg ruskog feudalizma, večito infantilan i zamrznut u vremenu. Prepoznajemo li lenjost i gubljenje vremena u današnjem načinu života? Prepoznajemo li odustajanje? Za mene se to najlakše ogleda u pomeranju jutarnjeg, posebno zimskog, alarma za još pet minuta. I još pet. Onda krene izmišljanje izgovora kako da danas ne odemo na posao. Ma, možemo mi da živimo i bez njega, šta ima veze. A svet ide, dani prolaze, vremena se menjaju... I šta na kraju ostaje?
REČ REDITELjA
„Oblomovština“ je reč koju znaju čak i oni koji nisu nikada pročitali priču o lenjom plemiću. Tu reč praktično je nemoguće prevesti. Ona u sebi sadrži sve ono što je loše kod jednog naroda. Lenjost, apatija, odsustvo želje da se živi u realnom svetu, strah od novog, strah od budućnosti, maštanje - to su sve karakteristike ovog termina.
U vreme kada je delo nastalo smatralo se da je „oblomovština“ karakteristika samo ruskog naroda. Međutim, vreme je pokazalo da ono ima univerzalno značenje, da se može staviti ispred svakog naroda. U svakom od nas čuči po jedan Oblomov. Razlika je samo u tome što mu jedni ne daju da se razvije, dok drugi ga neguju i neguju.
„Oblomovština“ nikoga ne tera u svoje skute, ljudi sami dolaze njoj u zagrljaj. „Oblomovština“ je način života kada osoba prestaje da se razvija, gde misli da je san, hrana i neaktivnost smisao života.
„Oblomovština“ je blato. Ono meko, toplo, ali nesporno koje ubija čoveka. Čovek postaje ovisnik od tog blata. Stojeći u njemu čovek razmšilja, ali ne deluje. U njemu čovek prvo stoji do članaka, vrlo brzo upada do kolena, a zatim do struka i do konačnog samouništenja.
