Četvrtog dana 30. Belefa, odigrana je predstava „Pluća”, Opere i teatra Madlenianum.
Predstava je igrana u amfiteatru Botaničke bašte „Jevremovac”, što predstavlja težnju Belefa da predstave izmesti iz zatvorenih scena i smesti određene priče na otvorenom. Čulo se samo jednom iz publike „ne čujemo dobro”, na šta su glumci odmah odragovali i glasnijim govorom nadjačali prigušenu buku koja je dolazila sa gradskih ulica.
Predstava je rađena po savremenoj drami engleskog pisca Dankana Mekmilana, a nastala je u režiji Ivana Vukovića.
Ova duodrama govori o današnjem čoveku, o preispitivanju sadašnjosti i budućnosti, kroz vizuru jednog para i njihovog razmišljanja - da li u ovom svetu treba imati potomstvo, ili su vremena uvek bila surova i nikad predodređena za to? To dvoje mladih, visokoobrazovanih ljudi vode razgovore, postavljaju sebi pitanja, traže odgovore za sve ono što ih okružuje, a duboka razmišljanja ih zaokupiraju kada se provuče ekološka tematika - koja je ujedno i stub ove predstave.
Na vešt i komičan način, Goran Jevtić i Suzana Lukić, poigravaju se glumačkim jezikom. Kroz trajanje predstave od preko sat i po vremena, u nekim trenucima se oseća i monotonost neiscrpnih dijaloga, koji bivaju prekinuti nekim komičnim situacijama. Glumci na sceni konstantno dopunjuju jedno drugo i odaju utisak besprekorne uigranosti. Život do dobijanja deteta traje dugo, a onaj posle, zrelost i starost, posmatramo kroz ubrzane radnje fragmentarno predstavljene. U komičnim scenama prednjači Goran Jevtić, kroz razne trenutke koji se tiču zajedničkog života i opštih pitanja - na šta je publika najviše reagovala, pronalazeći u scenama sebe i svoj život. Lik koji tumači Suzana je više kritički nastrojen prema današnjici, naglašavajući to više puta, sa manje optimizma i večitog promišljanja u dubini duše.
Zanimljivost predstave svakako jeste povezanost publike i glumaca - jedan deo publike sedi na sceni, iza leđa ili pored glumaca, te se na taj način mogu posmatrati i rekacije publike, koje u trenucima izazivaju smeh, ali i pokoju suzu - najviše na kraju, kad celokupno sagledamo život, od njegove mladosti do poznog doba. Glumci nijednog trenutka ne odlaze sa scene, samo se segmetni predstave prelivaju kroz muziku, svetlosne efekte, dim, ili glumačko, vešto prelaženje u nove scene.
Brojna su pitanja koja će to dvoje mladih sebi postaviti, brojni su izazovi u kojim će se naći u toku svog zajedničkog života i živeće u sukobu svojih misli - da li u prenaseljenom svetu, svetu koji je na rubu egzistencije, ima smisla stvarati nove živote i kakva je njihova (naša) budućnost?
Bilo je to jedno toplo junsko veče kad su se brojne teme otvorile, a preispitivanje budućnosti postalo neupitno, jer čini se da nam ta budućnost nimalo nije naklonjena. Ipak, pored svega, možda je najvažnije da smo mi dobri ljudi, bez obzira na to šta nas čeka, jer na sceni upravo posmatramo dvoje običnih ljudi, koji nas vode u jednu priču sa kojom mnogi mogu da se poistovete.
