Festival ekološkog pozorišta počeo je u četvrtak u Bačkoj Palanci zvaničnom ceremonijom otvaranja, te dvema predstavama, jednom pre i jednom posle ceremonije. Festival ove godine proslavlja 29 godina pod sloganom „Na litici” i ta sintagma dosta dobro oslikava marginalizovanu poziciju u kojoj se nalazi, sa sve više tenzija u odnosu sa opštinskim i vladajućim organima.
U takmičarskoj selekciji odigrana je lutkarska neverbalna monodrama „Error 404” (Greška 404) u produkciji pozorišta Angeles de Trapo iz Malage. Igrana je u dva termina, sa krcatom malom salom u oba navrata.
Predstava na vrlo slikovit i savremen način obrađuje temu kojoj je vrlo teško prići na način koji će angažovati najmlađe – zavisnost od video igara i elektronskih uređaja. Predstavu gotovo neprestano prati video snimak na kom mališani vide igrice i prizore koji su deo njihove svakodnevice i tako uočavaju da tema predstave ni u jednom trenutku nije daleko od bilo koga od nas. Ovo prate i melodija, zvukovi i mimovi kojima su oni izloženi svakodnevno, te im je sve vrlo približeno uprkos značajnoj razlici u godinama u odnosu na autora.
Nemam odgovarajući senzibilitet da tačno procenim prigodnost predstave onoj grupi kojoj je namenjena, ali važna opaska je da su oni sasvim sigurno najbolja publika koju sam video za života. Smeju se, boje se i osećaju svim srcem, sve ono što je namenjeno da osećaju bez neke lažne i istrenirane pretencioznosti koja često odlikuje iskusniju publiku. Osim toga, nakon predstave samoinicijativno razgovaraju o njoj, traže poveznicu sa sobom i time pokazuju da su i te kako, koliko zahvalna, toliko i cenjena i napredna publika. Tempo predstave bi bio najveća kritika iz objektivne perspektive, ali pretpostavljam da je i to urađeno upravo na način na koji jeste zbog ciljne publike – da bi u svakom trenutku držala pažnju, česte su preterano intenzivne scene koje nemaju svrhu i koje svakako da umaraju stariju publiku, ali (verovatno) povoljno deluje na klince.
U revijalnoj sekciji, kao deo programa otvaranja, odigrana je monodrama Nikole Milakovića „Marso” u produkciji Teatra pokreta i pantomime. Važna premisa je da sam po sebi ne držim naročito do monodrame, posebno ne neverbalne, ipak i sa tim u vidu scenski pokret i ekspresivnost glumca su nesporno sjajni.
Sa tim izrečenim, to je gotovo jedino što monodrama nudi. U pitanju su percipirano važni isečci iz života verovatno najpoznatijeg pantomimičara u istoriji Marsela Marsoa, ipak ovi delovi ne samo da ne uspevaju ni približno da oslikaju intrigantnost i impresivnost Marsoovog života već čine upravo suprotno, te umanjuju njihovu delotvornost kroz neku vrstu ublažavanja i pakovanja u kutiju svega onog što vredi. Muzika je iskorišćena olako i nepromišljeno, sa najprostijim senzacijama na umu i bez inovativnosti i truda. Scenografija i početak su obećavali, molerovo otkrivanje Marsoovog kofera u njegovoj galeriji koje mu daje uvid u život velikog umetnika je sjajna premisa koju je vrlo teško učiniti dosadnom, ipak, u tome su uspeli.
Obe predstave traju skoro sat vremena i iako su obe u navratima odavale utisak da traju duže, u prvoj je to slučaj samo zbog tempa i često preteranog intenziteta, u drugoj je to sklop grešaka koji su uspeli da umrtve jedan naročito živ život.
Festival ekološkog pozorišta trajaće do nedelje, 27. avgusta. Sve predstave su u takmičarskoj selekciji i na svaku od njih moguće je ući sa donacijom od pet čepova bilo koje vrste.
Foto: Jovana Semiz
