Četvrte večeri festivala Regionalne unije teatara Beogradsko dramsko pozorište ugostilo je predstavu Mestnog gledališča ljubljanskog u režiji Anje Suše i po dramaturgiji Petre Pogorevc. Osnova teksta „Vreme za radost“ norveškog pisca Arnea Ligrea je porodična drama u čijoj pozadini se nalazi društvo izbačeno iz koloseka, ali je u ovoj izvedbi ta tema obrađena iz posebnog ugla.
Naime, tokom cele predstave sve ličnosti se kreću na jedan specifičan način - kao likovi iz video igrica. Njihova lica i njihovi pokreti su ukočeni i repetitivni, kontrolisani, neprirodni, a govor eliptičan i fragmentaran. Oni prevazilaze psihološki realizam reprezentujući sve što im se dešava kao digitalni znak, a ne kao situaciju u kojoj su živi ljudi od krvi i mesa koji, pre svega, pate. Ova specifična alijenacija od ličnog doživljaja sopstvene životne situacije u publici budi upravo suprotan efekat. Ta alijenacija se postiže načinom na koji glumci koriste svoje telo, što nas podseća na tradiciju avangardne drame i Frojdova učenja. I dok likovi jedni drugima neprestano ponavljaju pozitivne i inače tople reči o uzajamnoj ljubavi, pažnji i tome koliko im se čini da je bitno osećati radost trenutka u kome su, izraz njihovih lica i stavovi njihovih tela koji su kontrolisani kao nekom tuđom rukom, govore nam suprotno, te predstava tako preispituje i temelje međuljudskih odnosa, ali i naš sopstveni stav prema životu.
Rediteljka Anja Suša se fokusirala na bavljenje kulturom NPC-a (non-player characters) transponujući digitalni svet u ovaj naš analogni i tako dodatno preispitujući njegove osnove. Ona ističe da u ovoj predstavi nema katarze: „Mi smo se pitali kako bi jedna priča o relacijama unutar porodice, unutar jedne manje zajednice ljudi, izgledala kada bi bila ispričana iz ugla onih koji nemaju kapacitet da nose predstavu na aristotelijanskim principima, gde nas protagonisti sve zajedno vode do nekakve katarze. Nema katarze, sve se dešava u loop-u, i naš život se, takođe, dešava u loop-u.“
Predstava je zato prožeta apsurdnim humorom, dubokim osećanjem melanholije i „težine sveta“. Likovi su istovremeno i subjekti i objekti u svetu površnosti u kome ne žive već samo pasivno učestvuju. Kroz ovu predstavu možemo iznova videti da NPC ne postoje samo u svetu gejminga, već ovekovečuju i našu turobnu stvarnost, u kojoj u krajnjoj liniji generišu fašizam.
Dramaturškinja Petra Pogorevc dodaje kako je predstava dosta uspešna u Ljubljani u kojoj se igra na kamernoj sceni, što znači da se zbog blizine auditorijuma i glumaca donekle briše granica između posmatrača i učesnika u predstavi, dok je za MGL u BDP-u bila rezervisana velika scena, pa su glumci osetili razliku u odnosu sa publikom. Ipak, sinoć smo videli da je i beogradska publika prepoznala vrednost ove predstave pozdravivši je dugim aplauzom.
Foto: MGL
