Na putu do Narodnog pozorišta, gde se sinoć na velikoj sceni odigrala predstava „Wakatt”, zainteresovana za tematiku, guglam šta mogu da pronađem o ostvarenju kojim se završio 57. Bitef festival.
„Wakatt” nije samo ples, to je stanje postojanja, piše novinarka Njujork Tajmsa. Plesne predstave, nisu toliko česte niti popularne na domaćoj sceni, a upečatljiva fuzija afričkog ritualnog i modernog plesa, zvuči mi uzbudljivo i obećavajuće.
Predstava „Wakatt” Serža Emea Kulibalija, nastala u produkciji Plesnog pozorišta „Faso” iz Belgije, iskustvo je kakvo se retko doživljava. Kombinacija afričkog ritualnog plesa, dinamična i ekstatična koreografija, uz živu muzičku pratnju, koja nalikuje na fuziju džeza i afrobita. Na momente, melodije bas gitare, frule i bubnjeva diktiraju pokret plesača, a na momente plesači kao da hipnotišu instrumente, podređujući ih svojoj energiji. Ovakvo nadopunjavanje stvara i haos i red, a ritam koji zajedno proizvode ulazi pod kožu.
Veliki deo inspiracije leži u afro ritualnom plesu i mitologiji, što potvrđuje pojavljivanje igrača kostimiranog u belu odoru nigerijskog boga smrti – to autor potvrđuje u razgovoru nakon predstave, uz napomenu da tamo gde je smrt, od nje je nerazdvojivo i ponovno rađanje. U sledećem momentu, preko velike stene prisutne na sceni, plesačica prostire svoju dugačku haljinu, podsećajući na svojevrsno božanstvo matrijarhata.
Kult, moć i energija, za mene su najvažniji motivi koji se vezuju za „Wakatt”. Deset plesača, na podlozi posutoj pepelom, koji se opet može dovesti u vezu sa smrću i ponovnim rađanjem, prenose energiju toliko jaku, da ona dopire do treće galerije, odakle sam čkiljila, željna da upijem svaki njihov pokret. Ljudsko telo, sa svim iskustvom i snagom koje nosi, zaista može da stvori magiju.
Uloge podređenosti i nadređenosti konstantno se smenjuju, plesači ne zadržavaju istu ulogu tokom izvođenja. Plesača koga vuku po pozornici, u sledećem momentu uzdižu, nalik na vođu kulta ili otelotvorenje božanstva. Iako zbog neobičnog, ekstatičnog plesa može da se čini da plesači improvizuju, fokusiranjem na njihovo plesanje u paru, načinu na koji se nadopunjavaju i prate, jasno je da je koreografija ipak skladna i uvežbana.
U predstavama koje kombinuju različita kulturna nasleđa, različite simbole i motive, kao da se konstantno trudimo da iz dekodiramo, racionalizujemo i pronađemo njihovu inspiraciju u realnom događaju. Međutim, ja odlučujem da se, bez obzira na asocijacije koje imam, prepuštam i dopuštam izvođačima da me zbune, al i prodrmaju.
Kreator predstave, u razgovoru sa publikom nakon izvođenja, naglasio je da mu je važno da predstava ne analizira isključivo kroz prizmu afričkog kulturnog i spiritualnog nasleđa, već da se u obzir uzme šira slika, univerzanog, ljudskog, sirovog iskustva, koje svi imamo u sebi. Aluzije na politička dešavanja, zbog pitanja moći, pojavljivanja plesača koji predvode grupu, kao i pojavljivanja plesača sa prslukom nalik na one koje nose teroristički ekstremisti, prirodno nas asociraju na mnoge ratove, stradanja i katastrofe savremenog doba.
U vremenu punom konflikata i rastućih razdora među ljudima, „Wakatt”, kroz moćnu koreografiju, uspeva da nas upozori i uzdrma. Čovek, njegovo telo, integritet i emocije, u dobu u kojem postojimo, zaista proživljava haos i ekstazu.
Ova predstava nije samo ples, ona je duboko iskustvo koje nas podseća na moć tela, duše i zajedništva, koje ipak nalazi snage da opstane u svakoj nedaći.
Ovogodišnji, 57. Bitef, sinoć je u Bitef teatru svečano zatvoren, a tom prilikom proglašeni su i dobitnici nagrada festivala. Od devet predstava iz glavnog programa, okupljenih pod sloganom „Snago, ne pristaj da budeš nečija”, žiri je Gran pri Bitefa dodelio ostvarenju „#Jeanne”, po tekstu Ivane Sajko i režiji Anje Suše. Publiku je pak osvojila opera-performans „Sunce i more”, dok je Specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov”, za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti, dobila predstava „Zbogom, Lindita”.
Foto: Sophie Garcia
.jpg&w=384&q=90)
