„Ljubinko i Desanka” o bliskostima na trećoj večeri Pozorišnog proleća

Predstava „Ljubinsko i Desanka” Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu u režiji Milana Neškovića i po dramskom tekstu Aleksandra Popovića, još jedno je teatarsko ostvaranje prikazano na daskama pozornice u Šapcu u okviru repertoara 8. Pozorišnog proleća. Treće večeri ove kultne manifestacije, svedočili smo, a neki od nas i učestvovali, jednom intimnom mikrokosmosu, sa glumačkom postavom svedenom na minimum, ali i osjećanjima dijametralno suprotnim od toga. Sav taj nedostatak scenografskog varijetiteta i narativne dinamike, tanjušan statičan prostor jedne klupe u parku na kiši, nadopunjuje emocionalni intenzitet nabujao u utrobama dvoje glavnih protagonista.

Jasno se da prepoznati, uprkos upotrebi davno zaboravljenih fraza, izraza, zanata, pa i lokacije, ono individualno svojstveno skoro svakom biću ponaosob. Ono unutrašnje što slijepo luta tražeći svoj izlaz na površinu, dok popunjavamo vrijeme obitavajući u aortnom korijenu ove planete, uzaludno ga trošeći u naizgled besmislenim susretima i razgovorima, u nadi da povrh svega na kraju neće biti tako besmisleni i beznačajni. Ta prećutna vjera i fatalna mogućnost da će novo poznanstvo, novi sagovornik, jedan topao ljudski dodir, učiniti da što bezbolnije proživimo i preživimo ovaj život.

Čini se da je šabačkoj publici, nakon mračnih tematika i scenskih postavki koje izazivaju tutnjanje teške artiljerije sečiva u našem stomaku, prijalo malo razonode i interaktivnog odnosa sa likovima, koji su nam, iako tipski komični, itekako prepoznatljivi i srodni. U samoj srži komada je usamljenost ljudske egzistencije, besomučna potraga i potreba za drugim bićem, za bliskošću, za ljubavlju, za nekim ko će popuniti ono nedostajuće u nama. To je priča o jednoj tužnoj egzistenciji koja da bi bila prepoznata vapi za potvrdom onog drugog.

Gradacija predstave postiže se pokretačkim ritmom prouzrokovanim vremenskim uslovima, te se u scenama kada su oni ili misaono ili fizički jedno bez drugog, čini da bi klopotanje neba moglo postati tornado, dok se u međusobnoj blizini taj džep nepomičnog bljutavo-zelenog vazduha reinkarnira u edenski vrt, u kome je muzika konstanta i sunce nikad ne zalazi iza oblaka. Ljuljaška u parku, više nije asocijacija na kanap kojim se može zaustaviti protok vazduha u vratnim žilama, nego mjesto sa kog se nožnim prstima mogu dodirnuti nebeske visine.

Mada je u biti komada čovječja usamljenost, duboka kao crna rupa koja pokušava da se zatrpa raznim usputnim poznanstvima, sve to je vješto zakamuflirano komičnošću koja odlikuje ovaj dramski tekst i na koju je publika snažno odreagovala. Nerijetki su trenuci kada se sami akteri spuste u podnožje i interaguju sa gledaocima kao da su i oni dio predstave, obrušavajući taj četvrti zid i tim ljudskim kontaktom čineći i njihovu usamljenost razblaženom i manje primjetnom. Stoga, ovo nije komad samo o potrebi za romantičnom bliskošću, nego za ljubavlju u svim njenim formama i oblicima, i za konekcijama koje stvaraju podnošljivu lakoću postojanja.

To, svakako, ne znači da bez drugih nismo potpuni, ali kako je to glumica Sara Simović, koja je u ulozi Desanke, objasnila: „Uvek nam je potreban neko drugi da bismo se počeli menjati zbog njega, kao motivacija i kao neko ogledalo u kome se odjednom pogledamo, prepoznamo i spoznamo.”

Jedna od bitnih tema koje se otvaraju jeste i čekanje, kojim radnja i otpočinje. Ono što bi donekle trebalo da nas ova priča nauči je da ne treba da provedemo život u neprestanom  čekanju pravog trenutka, nego da dozvolimo sebi da postojimo, sada i ovdje. Jedna od konstantno ponavljanih Desankinih replika je „drugi put” i kultna „ja nemam uslova za emocije” ali ipak samim završetkom podcrtano je da ne treba da čekamo ni drugi put ni drugu šansu ni uslove za emocije, nego da dozvolimo da nam se sve dešava odmah.

„Ovo jeste komad o susretu, ali mi smo se više bazirali na fragment ove priče o usamljenosti. Likovi se susreću, ali je pitanje da li se suštinski sretnu. U današnje vreme ljudi pričaju jedni sa drugima, a niko nikog zapravo istinski ne čuje i ne sasluša, jer svako je preopterećen svojim nazovi problemima i nemamo vremena za druge nego svako bije svoje sopstvene bitke, ali i dalje vapimo za društvom i za nekim sa kim možemo da podelimo te sopstvene bitke” istakao je svoje viđenje ove univerzalne tematike Milan Kolak, koji nam je otelotvorio lik Ljubinka. „Dostojevski je u „Idiotu” rekao „lepota će spasiti svet” tako da možda možemo naći lepotu u drugome kroz ljubav koju kroz interakciju sa drugim ostvarujemo”, na kraju je zaključio.

Ako su nam prethodno odigrani „Očevi i oci” pokazali koliko nerazumijevanje duboko može da doseže scenom kada Engleskinja Elizabeta kaže „otac i sin obojica pričaju srpski jezik, a uopšte se ne razumeju” onda su nam „Ljubinko i Desanka” otkrili koliko je rijetko pronaći to razumijevanje i koliko je važno ne propustiti ga čekajući tobožnje prave uslove. Za večeras, 18. april, zakazana je predstava „Naš razred” Tadeuša Slobođaneka, u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu i režiji Tatjane Mandić Rigonat, a nema sumnje da će nam i ona nešto otkriti, jer to i jeste osnovno oruđe pozorišne umjetnosti.

Foto: Jugoslav Radojević