Drugog dana Festivala Asitež-a Srbije odigrana je predstava „Ja sam Akiko” u Malom pozorištu „Duško Radović”. Ovaj komad predstavlja dramatizaciju romana Stefana Tićme, oblikovanu u monodramu koju igra Sofija Mijatović.
Akiko je usamljena devojčica kojoj je centar sveta njen otac, njen jedini član porodice sa kojim odrasta. Ona svoju usamljenost prevazilazi svetom mašte, izmišljajući sebi prijatelje i sagovornike. Razgovara sa predmetima, drvećem, suncem, dok u odnosu na svoje vršnjake oseća nepripadnost. Ona „nema godine” jer ne zna da broji, ali njeno poimanje sveta kroz reči koje razume i kojima vlada mnogo bolje od drugih, odgovara godinama jedne starice. Kao što je rekao Duško Radović, deca i starci su slični jer žive „bez Boga” i za njih nema malih i velikih stvari, sve su stvari velike i vredne pažnje. Akiko liči na Malog Princa, ponekad i na Alisu u zemlji čuda, ali njen najbliži književnik srodnik jeste Pipi Duga Čarapa, neustrašiva devojčica koja prkosi lažnom moralu sveta odraslih. Ona ne prihvata ustaljene školske zadatke onako kako se očekuje od njenog uzrasta, već svakom pristupa lično i osećajno, dajući mu svoje boje.
Akiko voli svoj svet, paradoksalno voli svoju usamljenost i ne odriče je se kako bi bila prihvaćena od okoline. Ona želi da razgovara samo sa nekim ko je „poput nje”, a ako ga ne pronađe, ona će mu dati prostora u svojoj mašti, daće mu ime i postojanje koje ne pripada kategorijama realnog. Dečju tačku gledišta, sa isključivo afirmativnim značenjem termina, donosi talentovana glumica, koja uspeva da uplovi u ulogu deteta toliko verno da dirne najmlađu publiku tako da se u njima smenjuju snažne emocije, od grohotnog smeha do suza, saosećanja i identifikacije.
Istog dana, u 20 sati na pozornici Bitef teatra izvedena je predstava „Mogućnost zabavljanja kod ptica”. Tekst je pisala dramska spisateljica Tijana Grumić, u režiji je Nikole Isakovića, a u izvedbi lutkara Mladena Milojkovića, Danila Brakočevića i Ane Milosavljević. Zasluge za scenske efekte se pripisuju scenskom dizajnu, kao i dizajnu lutaka-objekata, elektromehanici, video animaciji i montaži.
Glavna poruka predstave jeste da je čovek samo deo čitavog ekosistema, te se sa antropocentričnosti smanjuje akcenat time što su glumci na sceni predmeti.
Oduvek su ljudi predmetima pridavali simbolički značaj, oni su bili deo njihove svakodnevice, obeležavali njihove bitne trenutke. Ljudi su ih u skladu sa iskustvom i emocijama koje za njih vezuju posmatrali na ovaj ili onaj način.
Napredak tehnologije je doveo do toga da predmeti preuzimaju sposobnosti čoveka: mogu da pričaju, pevaju, sami pale i gase aparate ili svetlo u kući. Postavlja se pitanje, zašto onda ne bi mogli i da glume u pozorišnoj predstavi. Odgovor nam daje ekipa koja radi na njoj i utiskuje život neživoj prirodi, kao i par autića, usisivač i računari na točkovima. Međutim, uz taj razvoj se smanjio i sam osećaj vezivanja za iste, pa su predmeti postali vrlo lako zamenljivi.
A da li je i naša planeta zamenljiva? Da li naše ostavljanje tih predmeta svuda za sobom može da našteti drugim živim bićima s kojima delimo okruženje? Na koje ih sve načine ugrožavamo? Po čemu smo mi, ljudi, toliko posebni, pa imamo više prava na to da se zapitamo „Šta će biti sa nama”, ili to možda rade i drugi, samo ih mi ne čujemo? Sa tačke gledišta planete Zemlje i svega onoga što čini prirodu, priču nam iznose dva superheroja: čovek-ptica i žena-drvo.
I onda kada Umkari bude spojio glavu i telo, naći će se odgovor na to pitanje, a do tada je, kako kažu stihovi pesme iz predstave, najvažnije zasaditi drvo.
„Jednog dana ćemo svi nestati.
Neće nas više biti.
Ali pre toga neko treba da zasadi drveće.
Mnogo drveća.
I onda drveća da bude,
a nas više da nema.
I to je u redu.”
Foto: Aleksandar Stojković; Jovana Semiz; Nenad Šugić
