„Srbija je van Beograda i Novog Sada žedna i gladna pozorišta”

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Ovog vikenda, sa decom. Gledali smo predstavu „Oliver Tvist", u Teatru Vuk. 

2. Koju predstavu koju ste pogledali u poslednje vreme preporučujete?

„Tvoje i moje”, pozorište „Boško Buha”, katarzično iskustvo o našim prvim sećanjima na detinjstvo. Jedan veliki podsetnik na važnost dečije perspektive. I zbog rediteljske postavke, navijanje svih glumaca za svačiju priču iz detinjstva je nešto zaista prelepo za gledanje. „Drž' ne daj”, na sceni Gimnazije „Laza Kostić”, u Novom Sadu. Gledala sam je preko 20 puta, neki doktori je preporučuju kao terapiju smehom, a zapravo je ozbiljna kritika naših običaja i „moranja” u društvu, na važnim životnim raskrsnicama, gde se spajaju različitosti. 

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Uglavnom sa suprugom, često i sa prijateljicama, ali neretko odem i sama. Često se desi da bude jedno sedište za prodaju, pa svi odustanu od odlaska, e ja sam ta koja kupi tu kartu. Toplo preporučujem svima, jer ima nešto i u toj izolovanosti što probudi dosta novih stvari u nama, korisnih.

4. Ko Vam je omiljeni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?

Glumice i glumci: Sonja Leštar,  Borka Tomović, Anđelka Prpić, Anđela Jovanović, Jovana Stojiljković, Andrija Kuzmanović, Isidora Simijonović, Nikola Rakočević, Stefan Bundalo, rediteljka Maja Grgić, reditelj Boris Liješević, Goran Stanković itd...

5. Kakav je Vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

U današnje vreme mi se čini da može da učini mnogo, a da je sve nedostupnije široj publici. Živim u Novom Sadu i ipak je za to potrebno da se izdvoji bar 3 sata više, kao i dodatni novac da bi se do karte došlo na vreme. Neretko su predstave rasprodate mesecima ranije, ne igra se mnogo, ni redovno. Novi Sad i Beograd još i mogu da se pohvale repertoarima, ali ostatak Srbije je „žedan i gladan” pozorišta. Trebalo bi da se preispitujemo tamo u tišini i mraku, da promišljamo i da atmosferom koja zavlada dobijemo osećaj da nismo sami. Da postignemo jedan kolektivni osećaj u onome što nas čini ljudima. Nekada pozorište služi i tome da nas opusti, nasmeje, ali najviše volim predstave koje se poigraju moralnim kompasom i koje budu tema narednih dana za razgovore sa prijateljima. 

6. Koliko i na koji način Vam pozorište kao novinarki pomaže u tumačenju društvene stvarnosti? Kako to primenjujete u svom formatu posla?

Služi mi kao inspiracija i potvrda da sam na tragu da neke rebuse iznesem pred publiku i da zajedno promišljamo. Najčešće u tom „mentalnom zdravlju porodica”, čime se usko bavim, nema ničega o čemu Dostojevski već nije pisao, iako se sve čini tako novo i moderno. Sve je na kraju igra sopstva, socijalne (ne)pravde i potrebe za dubokom psihološkom analizom, da bismo išli napred, makar korak, da se ne vrtimo u krug. 

7. Šta je ono što samo pozorište može da pruži mladima?

Kada kažemo pozorište, kod nas je to asocijacija (i meni) na repertoar, karte, otvaranje zavese i aplauze. Međutim, kada se posmatra šire, u kontekstu drame, otvaraju se vrata psihodrame, koju mladi navode kao nasušnu potrebu, u odgovoru na pitanje: „Šta fali školama?”. Psihodrama, kao grupna terapija, je u mnogim zemljama deo školskog programa i predstavlja priliku da se zamene uloge, promišljaju likovi iz stvarnosti i istinski probudi empatija i razumevanje. O tome mi je govorila Borka Tomović, glumica i autorka takvih programa, njena koleginica Sonja Leštar, rediteljka Maja Grgić, osnivači „Akademije O&M” i svi oni koji svakodnevno, u praksi, svedoče navedenim benefitima. Toliko bi nam pomoglo, toliko novih radnih mesta stvorilo, toliko problema u školi bi se time preveniralo, a tako je daleko od sistemskog sluha za nečim takvim. Šteta ovog društva i njene politike.

8. U dve sezone podkasta „Zdrava priča” bavite se temama odrastanja i roditeljstva. Šta je najučestaliji problem sa kojim se mladi ljudi suočavaju na početku roditeljstva?

Nije važno da li smo mladi, i pitanje je šta to danas znači. Nekada se žena koja rodi dete sa 25 godina, smatrala starijom porodiljom. Nevezano za godine, susrećemo se sa svojim novim identitetom roditelja, koji je star koliko i ta beba. Kako njega uglaviti u sve dosadašnje identitete, u eri kapitalizma, postaje pitanje broj jedan. Šta sve ta uloga sruši, da li uopšte treba nešto da „ruši” ili se gradi nešto novo? Nova generacija roditelja i te kako promišlja svoja odrastanja, razmišlja o njihovim uticajima na odraslo „Ja”. 

Patrijarhat izumire na jedan način, ali se istom brzinom sa drugog fronta vraća, upakovan u neko „tiktokersko” primamljivo pakovanje. Za sve te teme je izgleda bilo više nego potrebno, da se napravi jedno sigurno medijsko mesto za dijalog.

9.  Mislite li da nam danas fali „zdrave priče” u našem medijskom okruženju?

Mediji su izgleda pristali na ideju da je važan algoritam i ništa više. Kapitalizam je dao dodatan vetar u leđa i tako su moral, odgovornost i preuzimanje odgovornosti, postale strane reči. Pokušavamo da dokažemo da se i u eri „kratkog i brzog” sadržaja, gledaju razgovori od 3 sata, koji mogu biti autorski, slobodni i da se može bez navigacije sadražaja od strane sponzora. Za sada nam ide, evo pune dve godine. Sve me manje neko može ubediti da ljudi traže samo senzaciju, novi mediji dokazuju sasvim suprotno.

10. Šta je Vaša novogodišnja želja našem društvu?

Da se preispitamo. Svako od nas. Kome smo nervozno trubili u saobraćaju? Koga smo poslednji put pitali „Kako mogu da pomognem?”, kao i koju smo knjigu uzeli iz biblioteke poslednji put. Ne bi bilo loše da proverimo da li smo možda optimizmu dozvolili svesno da „spakuje kofere” i ode iz našeg života, a onda sve oko sebe ubeđujemo da se to desilo jer je „moralo” i da su svi ti ljudi koji to ne razumeju samo „nedovoljno mudri i mnogo naivni”. Da li smo pristali na sve to ili je sve to prosto „moralo”? Volela bih da razgovaramo o tome na sledećem pragu godine, sa onima koji su ovo pročitali, pa da vidimo kakvu šansu sa tim dobija naredna godina i naša budućnost.

Dolores u HuPikon upisala Teodora Brkić

Foto: Aleksandar Živaljević/ Girafon Studio