Četvrtog festivalskog dana 68. Sterijinog pozorja publika je imala priliku da pogleda predstavu „Yankee Rose” Beogradskog dramskog pozorišta u takmičarskoj selekciji, dok je u međunarodnoj selekciji odigrana „Tena - kronika raspada jedne ljepote” u koprodukciji Gradskog dramskog kazališta „Gavela” Zagreb, Gradskog kazališta „Joza Ivakić” Vinkovci, Ludens teatra, Centra za cjeloživotno učenje i kulturu Bjelovar i Gradskog kazalište Požega (Hrvatska).
Zajednički imenitelj ovim dvema - u rediteljskoj interpretaciji gotovo dijametralno suprotnim - predstavama jeste motiv dekadentne lepote. Dok je u „Teni” reditelj Dražen Ferenčina zauzeo nešto klasičniju stancu prema tekstu koji se bavi posledicama ženske taštine, „Yankee Rose” Miloša Lolića je jedna progresivna, moderna interpretacija rušenja američkog sna, samim tim i lepote koja umire sa godinama. Tako na scenama imamo dve potpuno različite femme fatale, Tenu, koja je gotovo arhetipska sirena, sujetna na svoju mladost i lepotu, ženski Dorijan Grej - dok je Suzan Li Alvin gotovo groteskno, satirično otelotvorenje kriterijuma „južnjačke lepote.” U ovom kontekstu, pre bi Tena Josipa Kozarca bila tradicionalna southern belle nego što bi to bila pomamna, samosvesna i istinski dekadentna Suzan Slobodana Obradovića.
„Tena” odista jeste hronika raspada lepote i to predstavlja na tradicionalan način u gotovo svakom aspektu predstave. Ono što se ističe u ovoj postavci je akcenat na osobenostima slavonske ikonografije i kulture, od muzičkih sekvenci i igre na sceni, preko kostima i samog jezika kojima se služe akteri - dajući notu simpatičnosti i lokalnog karaktera postavci. Tena je ponekad pomalo klišeizirana femme fatale, katkada su njene replike humorne u nastojanjima da svakog muškarca održi pod svojom kontrolom - međutim, suštinski je da joj fali dublja motivacija u svemu tome. Ferenčina grupiše likove na sceni, te tako imamo tri „narikače” koje gotovo magbetovski slute (ili žele?) zlo lepoj Teni - koja ni malo ne mari za ozbiljne posledice koje njen hedonizam ima po živote ljudi oko nje; potom ciganke koje će „biti Tenin kraj” - a čak su i Tenini muškarci zapravo jedna ista dramaturška funkcija, samo u različitim telima.
U tom smislu, predstava je pitka u svojoj jednostavnosti, kako režije tako i dramaturgije i donosi još jedan nastoj da se trop fatalne žene obradi u lokalnom kontekstu. S druge strane, u nekom angažovanom smislu izvađenom iz konteksta, Tenina sudbina bi mogla da predstavlja krah njenog pokušaja da ugrozi patrjarhalni sistem, čijih implikacija odista ima mnogo u ovoj predstavi. Uzimajući u obzir da su i tekst i režija prilagođeni kontekstu epohe, ovo nije radikalan iskorak, te iako imamo uslovno rečeno - srećan kraj, odnosno humanistički obojenu poruku da je prava ljubav trajnija od lepote, suštinska poruka ove predstave i dalje je pogubna po ženski rod, ostajući u raljama patrijarhalnog. No, to već i sam naslov nagoveštava. „Tena” je onakva kakvom izaberete da je tumačite.
„Yankee Rose” mogli bismo protumačiti kao Tenu dovedenu na nivo groteske - Suzan Li Alvin, u tumačenju Danice Maksimovič dovedene gotovo do neprepoznatljivosti, vizuelno izgleda kao karikatura, koja nam već na samom početku ironično propoveda o svojoj lepoti. Uzevši u obzir da predstava kritikuje kriterijume lepote i površnost američkog sna, koji vodi u daleko veću i sumorniju dekadenciju no što je to kod Tene slučaj, pompeznost i kič ove predstave su nameran rediteljski postupak. Dramski tekst je Obradovićeva interpretacija pseudobiografije En Nikol Smit, Plejboj „ukućanke”i rijaliti zvezde, međutim, Suzan Li nije samo puka pseudonimizacija ove konkretne ličnosti, već simbol moderne dekadencije i svega onoga što je naličje slave na američki način. Suzan je u centru pažnje sve vreme, dok se oko nje smenjuju razni, gotovo bezimeni karakteri, koji su samo stereotipne figure koje se mogu sresti tokom puta ka američkom snu - od milionera na samrti, preko „redneka” (koji je između ostalog i otac Suzaninog sina) pa sve do narcisoidnih figura iz šou biznisa, koji na neki način predstavljaju i destruktivni narcizam same Suzan.
Ono što je bilo interesantno u ovom performansu jeste scenska gradacija - predstava počinje vrlo svedeno i minimalistički, te gotovo kao monodramu pratimo Suzanine „rane radove”, od puberteta i sticanja samosvesti o svojoj ženstvenosti, do rođenja sina - u ovim momentima, kada je Suzan još (manje-više) sama, ona se na neki način afirmiše kao „feministinja” - kako sama navodi „dobra riba i samohrana majka - dovoljno da je okarakterišu kao feministkinju” što implicira na suštinsku površnost onoga što se shvata kao feminizam u šoubiznisu. Kako junakinja sve više odlazi u dekadenciju, tako se i scena puni kako akterima, tako scenografijom - sve dok ne dostigne krešendo u vidu gotovo „kolektivnog” porođaja - gde se intimni čin rođenja deteta egzibicionistički prenosi uživo u programu, uz prisustvo svih aktera predstave.
„Yankee Rose” je bogata predstava koja sija - doslovno. Ipak, moglo bi se reći da ona jeste to o čemu govori - šljašteći front ove predstave je upravo to, dok njena dublja suština ipak ostaje na nivou komercijalne kritike sveta u kome se sve komercijalizuje.
Pete festivalske večeri Sterijnog pozorja, u takmičarskoj selekciji u Srpskom narodnom pozorištu biće izvedena repriza predstave „Yankee Rose” Beogradskog dramskog pozorišta sa početkom u 19.00 č. U okviru međunarodne selekcije „Krugovi” publika će imati priliku da pogleda predstavu „52 herca” Slovenskog narodnog gledališča Nova Gorica (Slovenija) prema tekstu Tijane Grumić, u režiji Mojca Madon od 21.00 č. u Novosadskom pozorištu.
Foto: Srđan Doroški; Dragana Udovičić
