Poslednjeg dana Novosadskih pozorišnih igara u Pozorištu mladih bili smo u prilici da pogledamo predstavu „Alisa iza ogledala”, Državnog lutkarskog pozorišta Varna. Ova predstava u režiji Biserke Kolevske jeste adaptacija mjuzikla po svima dobro poznatom tekstu Luisa Kerola.
Iako sam dok sam ulazila čula roditelje kako komentarišu dugo trajanje predstave (2 sata i 20 minuta), kao i tiho negodovanje dece iza mene na samom početku predstave zbog nerazumevanja onoga što su glumci govorili, čini se da su strahovi roditelja bili neopravdani, da je jezička barijera veoma brzo prevaziđena i da su deca zaista uživala u predstavi i bila uvučena u magični univerzum Alise i sveta iza ogledala.
Priča počinje čim uđemo u salu, gde nas Alisa čeka na sceni, a dok se publika smešta na svoja mesta, ona čita knjigu. Iza nje se nalazi veliko ogledalo, kroz koje kada ona prođe uvodi nas u čarobni svet crvenih i belih šahovskih figura. Kroz naredna dva sata upoznajemo se sa različitim likovima i izazovima sa kojima se Alisa susreće na svom putu da se vrati kući sa druge strane ogledala. Na sceni se često smenjuju različiti elementi, koje glumci pomeraju kako bi naznačili početak sledeće scene. Ceo prostor pretvoren je u veliku šahovsku tablu po kojoj se kreću glumci u kostimima crvenih i belih šahovskih figura. Jedan od istaknutijih i publici najzanimljivijih momenata bio je kada je Alisa naletela na Hampti Damptija i njihov sukob, ali i kada se pojavila ogromna lutka crvenog čudovišta, koje je pokušavalo da proguta Alisu i njenog prijatelja.
U skoro svakom od Alisinih susreta sa neretko lošim junacima koji pokušavaju da je zaustave na njenom putu kući, skrivena je po jedna životna lekcija koja nas uči zajedno sa Alisom da je jedini put napred i da ne odustajemo, čak i ako na trenutak zaboravimo ko smo.
Foto: Velin Petkov
