„Ja pišem kako je bilo - sirovo”. I igram isto tako – surovo. Suze i smeh

Devetog dana ovogodišnjeg DESIRÉ-a pod sloganom „The history and You”, po svemu sudeći selekcije i izvođenja za pamćenje, na dve subotičke pozorišne scene, „Jadran” i „Deže Kostolanji” publika je imala nesvakidašnju priliku da pogleda predstave „Sedam strahova”  i „Mistero buffo”.

Suze:

Predstava „Sedam strahova” je neprikosnoven umetnički poduhvat Bosanskog narodnog pozorišta i XX Festivala bosanskohercegovačke drame iz Zenice. 

„Ja pišem kako je bilo – sirovo”, odnosi se jednako na autora romana „Sedam strahova” po kojem je rađena predstava, Selvedina Avdića, kao i na glavnog junaka/junake: Aleksandra Rankovića (u upečatljivoj izvedbi Enesa Salkovića) i Besima (kojeg ubedljivo glumački interpretira  Ermin Bravo). Rediteljki Selmi Spahić i dramaturškinji Emini Omerović dodeljena je uloga da roman adaptiraju za teatar (one su već jednom prozno Avdićevo delo, „Moja Fabrika” upodobile za scensku izvedbu). Pisac i obojica junaka u komadu su novinari u radio-programu jednog grada u srednjoj Bosni (Zenici) u vremenima zahuktale ratne mašinerije i balkanskih strahota. „Ako odustanemo od podsjećanja, od suočavanja, to znači da smo se pomirili sa zločinom, da pristajemo na njega i da nemamo ništa protiv mogućnosti njegovih novih manifestacija” – reči su beskompromisnog romanopisca i novinara Avdića. Predstava promišlja temu festivala, istorija i ja, istorija i mi, tridesetogodišnji neraščišćeni besovi, strahovi, duhovi u nama s kojima se moramo uhvatiti u koštac bez ostatka, ogoliti u potpunosti vlastite krivice i odgovornosti iz ludačkih i ubilačkih ratnih godina, kako bismo (ukoliko smo preživeli) mogli nastaviti živeti.

Besim: „Molim te vrati se kući. Neće biti isto. Volim te. U stvari nikad te nisam voleo!”. Suze. Raspale kuhinjske pločice, đubre, televizor na jastuku u krevetu, Vogue magazin na podu u zagušljivom stanu već devet meseci od žene ostavljenog sanjara srednjih godina Besima. Strahovi. Sedam strahova. Od svih, najgori po Besimu je biti živ sahranjen! Utvare (zrele žene i devojčice), stvarnije od svega što ga okružuje, govore mu „Nikad ovde nećeš biti sretan!” i „Još malo, nije još mrak”. Košmari. Takvi da noćima ne prestaje da se trese, bunca, da zabija uzavrelu glavu u frižider kako bi je ohladio, kad se teškom mukom iz njih probudi. Kaže: „Sve je isto kao pre rata, nekako drugačije ipak”. Samoća.  Ljudi se izbegavaju zato što su podeljeni. Odumiru usamljeni, odbačeni. Demoni. Vlastiti i tuđi. 

„Ti sam živiš?” – Mirna Ranković, došavši iz  Švedske (u koju je u vreme rata sa majkom izbegla) posećuje Besima, kako bi joj pomogao da sazna istinu o njenom nestalom ocu, Besimovom nekadašnjem kolegi, novinaru. „Bio je rat, ljudi su nestajali preko noći”, to se čuje sa svih strana. Je li opravdanje? Zašto je nestao? Kako je stradao? Gde? Njegov duh je sveprisutan, živ. Nema vazduha i ne može se disati. Nešto teško (odgovornost?) pada na ramena, neka nevolja veća od čoveka samog. Pozorišna rampa je (pro)pala. Hvata nas mučnina, a prošlo je već toliko godina od rata. Sad tražimo duhove. Mirnin nemir će preorijentisati Besimov bes (iako njegovo ime znači nasmejani, on je onaj koji se nikad ne smeje), pokrenuti ga i ohrabriti ga da svom životu ponovo pridoda smisao. 

Da li je  Aleksandar Ranković umro kao čovek ili kao Srbin?

Bio je dobar čovek i dobar novinar, to svi u gradu znaju. Čovek koji je imao razumevanja za svakoga i novinar čije su radio emisije s obožavanjem slušali svi jer je pričao lepe priče o običnim ljudima. Sa rudarima je silazio u okno,  tada se dogodila nesreća i tada je video Perkmana - vesnika zla. „Jeste li videli zelenog čoveka?” - raspituje se bez prestanka. To mistično htonsko biće se ukazalo Aleksandru u rudničkom mraku, kakav se samo još u pozorištu može videti. Nemojte pomišljati da je u pitanju prizor teatralnog i lažnog. Ne. Nikako. Tamna energija se istinski bila rasprostrla, Perkman je bio zakasnio, „belaj se već uveliko desio”. Hteo je Ranković, potpuno zaposednut, opet da ga vidi, da ga upita za ženu i kći?! Odlazio je čak i Pegazima.

Ko su Pegazi? 

Crvenokosi, braća bez straha (ali i bez svakog drugog osećanja), monstrumi, ljudska čudovišta. Oni su ti koji određuju sredinu između svetla i tame. Oni stvaraju sumrak. Sinovi Ademovi (Adema Pegaza). Nismo li svi?

U toj tački predstave Selme Spahić događa se kulminacija. Čitava scenografija prosto biva izgurana ispred gledalaca u mračne dubine scene, a prazni prostor ispunjava igra bez reči, rečitija od svega izgovorenog. Najbrutalnija moguća (i nemoguća) agresija. Nasilje nad ženom (Snežana Vidović u ulozi Bademe Pegaz i žrtva u ovom igrokazu zaslužuje da bude upamćena) i decom od strane Adema, kakvo zdrav razum ne može da pojmi. Oko dece i nje su strašni crni bauci. Puno bauka. Krv prska do neba. Nemojte misliti da se na trenutak izgubila svest da smo u pozorištu. Badema – žrtva postaje dželat, a deca, Aldin i Albin, koja su trpela nasilje, postaju kad odrastu zločinci i krvoloci još veći od svog oca. Oni su Pegazi. Aldinovo ime znači uzvišenost vere (vere u šta!?), a Albinovo ne znači ništa. Njima će, zverima ne ljudima, neustrašivo poći Besim sa pitanjima:

Šta se desilo u Muzičkoj školi? Pevanje? Krici? Urlici zaglušeni muzikom? Zašto ste mučili ljude? Šta se dogodilo sa Aleksandrom Rankovićem? Jeste ubili nekoga? Jeste li ga ubili?

Besim postaje sve smeliji i smeliji. Ovog puta neće odustati od sebe. Neće pokleknuti i stati. Rečima: „Hoću da znam istinu!” prevladava sve svoje strahove.

Ređaju se priviđenja, aveti, sve nove i nove seni u predstavi. Publika i likovi na sceni neprestano se suočavaju sa bićima koja nisu sa ovog sveta. „Bojim se. Ne znam tačno čega, ali se bojim!” – to važi za sve. Ne zaboravite – pozorišne rampe odavno nema. To nas grizu naše savesti. Prijatelj koji je potkazao prijatelja. Komšija koji mrzi svog prvog komšiju. Muž koji je odbacio ženu. Žena koja je… Deca… Na rastanku Badema poručuje svojim sinovima: “Budite dobri”. Šta je od nas postalo?!

Kako na ovim našim prostorima, s takvom prošlošću, krvavom istorijom, da pobedimo sve svoje strahove (lične i kolektivne)? 

Mučnina progresivno razara predstavu, kao da se odigrava na pijanom brodu. Svi smo mi, kad izađemo na ulicu pregaženi, u ratu, kao i u doba mira. Čoveka kod nas čine njegovi strahovi. Što je čovek veći, ima više strahova. To je taj naš prostor. Svi smo mi deo jedne deponije. Puni smo prljavštine, zla i mržnje. Ratne traume ne prestaju da žive. Ljudi pokušavaju da ih sabiju u najskrovitije delove svog tela i duše, ali oni kroz košmare i nesanice, utvare i demone, bauke i morije izbijaju na površinu i preplavljuju je. A „Alah je načinio svet tako da se svidi detetu?!” I deca se ne boje smrti. Kako onda to? Ko je kriv? Svi smo!

Kroz predstavu se u više navrata čuje pesma „Fuzzy”, Grant Lee Buffalo-a, jedan hit iz te davne 1993. godine. Traže se preostala mesta ljubavi u svakom od nas. „Život(e) su nam uništili”. Ljudi se odjednom boje letnjeg pljuska.  Ima li nade da ponovo možemo voleti jedni druge?

Smeh:

Predstava u koprodkciji zagrebačkog Kazališta Grupa i Triko Cirkus teatra „Mistero Buffo” nastala je po zbirci tekstova koje je prikupio i priredio Dario Fo, srednjovekovnih komičnih (Buffo) misterija i pasijskih igara (Stradanja). Reč je o svestranom pozorišnom umetniku, italijanskom dramskom piscu, reditelju, glumcu i satiričaru. Li Delong je izrežirala predstavu svakako uzimajući u obzir Foove podsticaje rediteljima da menjaju i podešavaju po sopstvenim nahođenjima. Scenska igra jednog glumca – Dražena Šivaka (uz diskretnu pomoć jednog muzičara) priredila je publici festivala DESIRÉ urnebesni komični spektakl i salve smeha.  

Glumac, mimičar i lakrdijaš, pelivan i pevač priča, opsenar i šarlatan (sve je to glumac svetovnih predstava toga doba)  publiku vodi u mračni srednji vek, pun moraliteta, mirakula i misterija. U svetu izobilja za feudalne veleposednike i crkvene dostojanstvenike nema časti za siromašne. U ta vremena glumci su bili sluge (Minstreli) kod određenog gospodara i uveseljavali su gospodu pri gozbama. Ukoliko su javno nastupali, a nastupali su svakako, nailazili su uvek na oštru osudu biskupa i koncila. Njihova prerušavanja, podražavanja, groteskne maske i svirepe šale privlačile su svetinu i istovremeno, zbog lakrdijašenja, bili su vekovima prokazivani i proganjani od strane moćnika.  Kao i nekada davno, tako i ovde i sada, nastup se pretvarao u malu dramu sa više lica (Lazarevo uskrsnuće, koje smo između ostalog u „Mistero Buffo” gledali, napisano je za 24 lica), ali samo sa jednim izvođačem. Svi ti minstreli (to je bilo ime za one koji su išli iz grada u grad recitujući, pevajući, plešući ili zabavljajući ljude; oni su se mogli pojaviti čak i pred plemićima i monarhom), mimičari i žongleri, dangube i veseljaci, igrači, svirači i pevači, mahom su radili svaki za sebe, poput  glumca Šivaka, eventualno su pravili male družine po porodičnoj liniji (kao  Jana i Dražen Šivak u produkciji „Mistero Buffo”). Srednjovekovnoj liturgijskoj i poluliturgijskoj drami žilavo su suprotstavljali, po trgovima i vašarištima grube farse i raskalašne sotije, u jako pojednostavljenom dekoru, ili sasvim bez njega. Takvim veštacima zasigurno nije nedostajalo ni naročito scensko mesto, ni scenografija, ni nekakva rekvizita, tim pre što je u srednjovekovnu „Mistero Buffo” Fo upisao i kasniju, renesansnu, nenadmašnu formu glumčevog pozorišta pod nazivom: Commedia dell҆ Arte.

Scensko delo je u svakom pogledu oštra kritika doktrina katoličke crkve i društvenog uređenja, razbija srednjovekovne dogme, laži i prevare. Kad je crkva odlučila da neće više biti „kulturni producent” izvođača, pojavili su se prvi putujući glumci i dvorske lude. Ovi profani umetnici nezavisne scene nastavljali su sa izvođenjima čuda koja su u narodu bila veoma popularna. Neprikosnovena crkvena priča o sudnjem danu i večnim ljudima poslužila je pri stvaranju novih misterija koje su onda kao i sada u poziciji da prozivaju religiozna mišljenja i političke propagande. Nesigurnost postojanja i gubitak moralnog autoriteta crkve kod siromašnog čoveka proizvodi naivno verovanje u svakakva čuda. Kako je crkva u pozorištu, tako je i pozorište u crkvi. Poljupcem Isusa  nastaje smrtnik poznat kao glumac. On zove ljude da dođu (Dođiteee! Dođiteee!), on je izvođač, on je sve (svako i svi). On je žigosan užarenim željezom i bez milosti zbija šale o ličnoj i zajedničkoj nesrećnoj sudbini malog čoveka, neslobodi, korupciji onih na vlasti, kriminalu oligarha, zlostavljanjima i ubistvima političkih i ideoliških neistomišljenika, kako bi kroz smeh publike okusio slasti zemaljskog raja. On dolazi u miru i vešto žonglira između tragedije i komedije. Šivak, kao svaki pelivan, igra graciozno. Groteskni srednjovekovni glumac postaje sam svoj feudalac kojem je kmet njegov talenat. Tako se seljak okanio motike (pošto je prethodno izgubio sve: i imanje, i čast, i ženu, i decu) i postao glumac (Rođenje glumca). Tako je komad publici predočio sasvim novu sliku o papi Bonifaciju VIII, koji je naložio pobiti više hiljada fratara jer su crkvena dobra hteli razdeliti sirotom narodu. O Lazarevom vaskrsnuću da i ne govorimo, jer se bitno (ono sveto i duhovno) zatrpava nebitnim, površnim, materijalnim stvarima, dok su istine prekrivene lažnim vestima.  Gluma nastaje iz patnje (neka vas ne zbuni činjenica da je reč o komičnoj glumi), smisao joj je da razgali publiku zrcaleći joj njen vlastiti život, ali na umetničko-komičan način. Ludost i lucidnost ovog komada, kao i njegova oštra kritičnost i nesuzdržavanje glumca da gledaocima saspe punu istinu u lice (u tim trenucima uvek su svetla u gledalištu upaljena) oduševila je publiku koja je Dražena Šivaka, špilera, nagradila gromkim aplauzom, koji nije imao kraja. Možda još uvek traje.

Foto: Draženko Jurišić; Adrijana Vidić; Petar Pavlov