Pozorišno ogledalo vremena i društva

Može vam se učiniti odveć dramatičnog stila ako kažem da se šestog dana pozorišnog festivala “UPAD” nastavilo žustro, punom snagom sa rušenjem pozorišnih zidova, probijanjem prostorno-vremenskih granica i silovitim upadima u paralelne svetove, nove realnosti. No, kada iščitate tekst do kraja, videćete da su izvori jake dramatičnosti na drugoj strani. Festivalski dan  sadržajem su ispunile dve predstve: “Babae” Aerowaves - Ringside (Hrvatska / Nemačka) i “Ćao svima” beogradskog Reflektor teatra.

„Babae” se gleda u virtuelnoj realnosti. „Babae” je susret tehnoloških inovacija sa plesom. Džoj Apluerto Riter govorom tela priča stare legende i igra ugledajući se na filipinske narodne obrede i običaje. Daleku prošlost nama dalekih krajeva ukršta sa klasičnim baletom, kao i pokretima iz hip hopa i vogua. Spojevi naizgled nespojivog  proizveli su nadrealno iskustvo. Zadivljujuće i zastrašujuće istovremeno. Silovit razvoj tehnologije novog doba doneo je (upravo je to večerašnje iskustvo) i na pozornicu virtuelni svet. Opsenu. Predstava „Babae”, koju publika posmatra kroz VR naočare, pokazala je da sve što su tokom izvedbe primala naša čula – ne postoji i dokazala da nas vlastita osetila mogu potpuno obmanuti. Kao da smo boravili u nekoj drugoj dimenziji, prožeti onim osećajem egzistencije koji imamo u snovima.  Čini vam se da se nešto stvarno dešava, a ne dešava se. Iluzija je.

Babae na tagaloškom jeziku znači ona, žena. Ona je, rekosmo, Džoj Alpuerto Riter, plesačica koja svojim pokretima transformiše energije, životinjsku, ljudsku, veštičju. Umetnica, po uzoru na Meri Vigman, čuvenu plesačicu koja je „oslobodila ples”, stvara kontrast tradicionalnoj umetnosti prikazujući ženu natprirodnih moći i magijskih veština. Izuvanjem baletskih špicastih cipela i minimalizmom scenografije, kako Vigman, tako i Riter rađa balet novog doba. Prekriva lice i prepušta ruke i noge umetničkom zanosnom veštičarenju. Zalazi duboko u sebe, odakle izvlači ono mistično i natprirodno, okultno i tajanstveno.  Pomera granice realnosti. Ponekad zaliči na vučicu, ponekad na pticu.

Na pozornici viđenoj kroz VR naočare je pet ćupova. To su jedini scenski rekviziti. Četiri osnovna elementa prirode: voda, zemlja, vazduh, vatra i – čovek (žena).  Elementi kosmosa pomoću kojih se ostvaruje egzistencija svih postojećih stvari od kojih se te stvari i sastoje. Beskrajni, besmrtni svi osim petog elementa. Na samom kraju predstave žena iz ćupa vadi crvene šljokice koje simbolizuju krv i baca ih oko sebe. Krv prska, otiče ili ledi u žilama, telo umire dok duh i ono što je stvorio – večno ostaje. Kad, po svršetku solo tačke pretočene u performans, skinete naočare - ničeg i nikog ispred vas nema. Samo prazan prostor (realan, ne onaj Pitera Bruka). Bizarno i istovremeno vanredno uzbudljivo gledalačko iskusvo.

Da li je virtuelna realnost u pozorištu samo vrsta efektnog eksperimentalnog teatra ili zapravo budućnost pozorišta? Šta dalje da očekujemo? Treba li da se zabrinemo kako vidimo svet i kako svet vidi nas? Šta je gore i kome je strašnije, čiji je osećaj neprijatniji: glumački zbog igranja bez publike ili gledalački – dok posmatra pozorišne prizore bez konkretnih glumaca na sceni? Od pamtiveka duga istorija pozorišta, čiji su koreni u magijskim ritualima, učila nas je da bez glumca i publike nema pozorišta. Da li je to kraj jedne i početak potpuno nove paradigme?

Druga predstava šeste večeri festivala, „Ćao svima”, govori o pitanju influensera i zalazi u intimni prostor korisnika društvenih mreža preko kojih glumci i gledaoci komuniciraju tokom izvođenja. Tako i živimo vlastite svakodnevice, zar ne? I kad odete  na pozorišnu predstavu, bilo koju sem ove o kojoj sad govorimo, ne možete da se obuzdate, već dok glumci pred vama prostiru svoju zanosnu umetnost, dok svedočite uspelim režijama, pred očima su vam nadahnute scenografije, u ušima originalna muzika u komadima – vi ipak tokom izvedbe komunicirate preko društvenih mreža! Nije li tako? Postoji li rampa između pozornice i života? Treba li da postoji? Želimo li takvu budućnost i takav teatar?! „Cilj i zadatak glume” –  Hamlet nas je jednom za svagda naučio –- „u početku i sad, bio je i jeste, da bude takoreći ogledalo prirode, da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku”. Neka tako i ostane.

Detaljnije o ovoj predstavi možete pročitati na našem sajtu.

Sedmi dan “UPAD” festivala ponovo ćete imati priliku da gledate virtuelnu realnost i ples: Aerowaves – Ringside projekat i predstavu “Idiot-Syncrasy”.

Foto: Lea Bodor