Na sceni „Jadran” Narodnog pozorišta Subotica izveden je komad eksperimentalnog karatkera pod nazivom „Vivisekcija kredenca” u okviru ovogodišnjeg 13. izdanja Međunarodnog festivala savremenog pozorišta „Desiré Central Station” pod sloganom „The History and You.”
Sam komad nastao je kao odgovor dramskih autora i kompozitora Francuske na poziv Festivala u Avinjonu po kom se pozivaju dva umetnika koja se bave različitim umetničkim praksama i međusobno se ne poznaju da zajednički postave komad koji će biti predstavljen tokom festivala. Tako su Rafael Koten, igrač i koreograf, Pjer Menije, autor, glumac i reditelj i Margerit Borda, scenografkinja i vizuelna umetnica, stvorili Vivisekciju kredenca u želji da prikažu pozorište masakra, dubokog nasilja i užasa, istovremeno reprezentujući lekovito dejstvo destrukcije koja ima za cilj oslobađanje energije od svega što opterećuje i stvara iluziju slobode, kako bi se postavio temelj za novi početak.
U tom kontekstu naš kolektivni „kredenac za rušenje” je sve ono što je neophodno menjati iznutra a tiče se društveno-političkih i drugih krucijalnih pitanja sa kojima se svet svakodnevno suočava. Rusenjem cetvrtog zida i pozivanjem publike da priđu sceni i dovrše slaganje prethodno smrskanih dasaka izjednačava gledaoce sa akterima i suptilno, ali snažno sugeriše da je u ovom važnom zadatku potrebno da podržimo jedni druge, ali i da sve dok postoji zelja za stvaranjem teatar apsurda nastoji da se održi u granicama krajnjeg pesimizma.
Dvojica sredovečnih identično kostimiranih muškaraca na scenu unose poveći stari kredenac iz pravca gledališta. Nakon što je unet i postavljen na centralno mesto ormarić postaje jedini komad scenografije i okupira pažnju vodećih likova koji zahvaljujuci odabiru delimično svečanih kostima i usklađenoj gestikulaciji donekle podsećaju na komične karaktere komedija situacije. Njihova imena nisu poznata, a postavljeni su tako da se za kompletno vreme trajanja predstave i ne zapitamo kako se zovu i odakle dolaze naši protagonisti. Jasno je da je stari kredenac takođe u fokusu pažnje publike i samim tim postaje živi lik onoliko koliko su i sami akteri pratećeg čina. Ubrzo primećujemo da je uz desnu stranu scenografije postavljen radiokasetofon. Počinje čišćenje prašine i priprema za novi početak uz vedar duh, burleskne gegove i songove kasetofona, a sve to da bi se aktari eksperimetnalnog performansa kroz nekoliko minuta okrenuli rušenju kredenca posredstvom tupe strane sekire i dveju metalnih bukagija. I sve to — bez reči.
Na prvi pogled očigledan nam je samo bemisao radnje glavnog narativnog toka, a onda nas u isti mah okupira protivrečna reakcija nelagode i primitivnog zadovoljstva u nesvakidašnjem, ali oslobađajućem činu rušenja. Povezivanjem destruktivne i oslobađajuće energije dinamike pokreta autori skreću pažnju na onu primitivnu nasladu u davanju sebi za pravo da se oslobodimo stega onoga što je bilo pre nas, pa tako, prema rečima autora Pjera Menijea: „oslobađajuća dimenzija uništavanja postoji uporedo sa potresnom i uznemirujućom dimenzijom razaranja, sa suptilnim preispitivanjem normalnosti svakodnevnog života.”
Naredne predstave koje će biti izvedene u okviru festivalskog programa su: „Mrtva trka” Benedeka Tota u režiji Mate Kovača, „Dvostruki život” rediteljke Majke Leks, a takođe i autorski projekat Andraša Urbana „History of motherfuckers” u izvođenju Naroden teatar Bitola iz Severne Makedonije.
Foto: Žan Pjer Esturne
