Novu pozorišnu sezonu u Bitef teatru otvorila je plesna predstava „Sofia”. Ovo je predstava kroz koju koreograf i reditelj Feliks Landerer predstavlja prirodno i tehnološko okruženje ljudi, njihovu povezanost i međusobni uticaj i prožimanje.
Ono što od samog početka predstave privlači pažnju jeste crno-bela scenografija, koju je radila Isidora Spasić, svedena i sa vrlo malo detalja, kao i u istoj boji kreirani kostimi Selene Orb. Ta lako uočljiva jednostavnost na sceni, uokvirena tablom na kojoj su motivi šume, krošnje koja proizvodi svetlost i stolom oko kog se dešava cela radnja predstave, dozvoljava da u prvi plan izađu pokreti. Pokret kao fizičko, ono spoljašnje stanje, kao i unutrašnje, što oslikava dušu i osećaje, koji izbijaju na površinu.
Suština predstave odnosi se na prikazivanje prožimanja ljudi i tehnologije. Ljudi su oduzimanjem delova iz prirode, stvorili visoku tehnologiju, oblikovali robote, zarad svoje budućnosti, da bi na kraju sudelovali u borbi u novom, stvorenom svetu. Otkidanjem delova stabla gubi se svetlost koju ono proizvodi.
U toj uzajamnoj igri, pokreti mladih igrača dolaze do izražaja, ali i ostavljaju pomalo nedorečenost, koja nas uvlači, kroz upečatljivu muziku Kristofa Litmana, u jedno duboko i široko polje, neuhvatljivo i prostrano, u kom se rađa, živi i umire jedan svet. Naš svet. Kakav god on bio, i koliko god mi njemu pripadali.
Slabašna tela oslonjena o šipke, boriće se sa sobom do iznemoglosti i načiniće utisak krhkosti tela, ali i jačine uma, koja ga održava. Kroz ritmičnu igru svakog pojedinca, poigravaće se svetlost, koja daje snažan utisak atmosferi u momentima kada ona dobija monotoni oblik.
Na kraju, robotizovana žena će vratiti stablu korene, a svetlo će zasijati na sceni, dok će oko nje vladati potpuna tišina i pustoš.
Da li je ono prirodno savršeno, ili je savršenstvo nedostižno? Šta su mane, a šta vrline ljudskog tela i uma? Koliko telo sebi pruža slobode, a gde su granice ljudskog uma? Da li smo i dalje prisutni u prirodnom svetu ili nam ono izmiče pred očima, tako da više nikad nećemo biti deo njega, predstavili su nam kroz jednočasovnu igru, Ana Ignjatović-Zagorac, Tamara Pjević, Ivana Savić Jaćić, Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Nikola Živković i Staša Ivanović.
Foto: Nenad Šugić
