It's a good day to fight the system

Tragički junak u najširem smislu reči, žrtva sopstvene nesrećne sudbine, on se sopstvenom vizijom, plemenitošću i moralnim načelima suprotstavlja svetu. Njegova tragična krivica nije namerna greška, nego je više rezultat sudbinske zablude i neminovnog sukoba ideala.

Niko od nas ne zna kako su grčke drame zapravo izgledale, a u novoj predstavi „Slepa mrlja” u Srpskom narodnom pozorištu nije se ni dogodilo puko rekonstruisanje antičkih tragedija. Autorski tim, predvođen rumunskim rediteljem Andrejem Mažerijem, odstupa od tradicionalnog rada na antici i motive „Antigone”, „Cara Edipa” i „Bakhi” stavlja u futrole modernog društva.

Prilično divan početak predstave pesmom Lane Del Rey „Hope is a dangerous thing for a woman like me to have – but I have it” u izvođenju Hane Selimović koja tumači Antigonu. Shodno početku, završnica je u istom maniru, pesmom Shungudzo „It's a good day to fight the system” koju iznosi Sonja Isailović kao Ismena. Antigona se svesno žrtvuje za vrednosti u koje veruje i odlučuje se na prkošenje zakonima svoje zemlje da bi sahranila svog brata. Principi koji leže u nama čine toliko važan deo naše ličnosti da nismo spremni da ih se odreknemo. U ovom slučaju, bavi se i pitanjima koje su to pozicije u društvu i činjenice da žena ne može da nasledi presto upravo iz razloga zato što je žena. Neosporno je da naše društvo živi u dominaciji patrijarhata i obeleženo je borbom za ono što bi trebalo da budu elementarna prava. Hana Selimović je sama po sebi pojava i nekako uočavam da likove gradi na prirodnosti, ovde je vidimo srčanu i impulsivnu. Ona i Sonja Isailović su donekle sve vreme naratori, u nekim delovima nemi posmatrači odvijanja događaja, dok na sceni imamo dve devojčice Iskra Šimon (mala Antigona) i Anđela Paščan (mala Ismena). Nemoguće je ostati imun na empatiju kada su u predstavi deca.  

Još jedan od vodećih protagonista Car Edip, impulsivan i oštar u bravuri Branislava Jerkovića. Poreklom iz Korinta, postao je kralj tako što je upokojio Sfingu koja je terorisala Tebu. Odgonetnuo je Sfinginu zagonetku – Ko ujutro ide na četiri noge, danju na dve, a uveče na tri? Odgovor je čovek koji je, kao što se ispostavi u većini slučajeva, odgovor na mnoga pitanja. Edipova tragedija je u tome što nije svestan odakle su zaista njegovi koreni, što na kraju dovodi do samooslepljivanja i samokažnjavanja. Zapovešću sudbine: „Edipe, tvoja je sudbina užasna! Ubićeš oca i oženićeš se rođenom majkom i iz tog braka će se roditi deca prokleta od bogova i omražena od svih ljudi”, obistinjuje se proročanstvo.

S obzirom na to da priča jeste smeštena iz vizure savremenog čoveka, pojedini delovi su nepotrebno izričiti i preterano eksplicitni; neki momenti razvučeni i oduženi. Glumačka postavka jeste korektna, ali čini mi se da niko nije posebno izražen i naglašen u svojoj roli, osim možda Radoja Čupića kao prorok Tiresija, predan, interesantan i dopadljiv. Grupa Bakhe boginja je odlična i sinhronizovana u scenskim pokretima uz impresivnu i uzbudljivu koreografiju. Njihova igra je diktirana očaravajućom efektnom muzikom. Između ostalog, ne znam da li sam skoro videla lepše postavljenu scenografiju i privlačne svedene kostime. Usklađeni su tonovi boja, od toplih zemljanih pa do veličanstveno hladnih belih. Obraćanje pažnje i fokus na svakom pažljivo odabranom detalju: simbolične rekvizite poput vazi i escajga, kao i uklapanje i poigravanje sa toplim i plavim svetlom.

Dejvid Hjum u „Dijalozima o religiji prirode” kaže: „Svet je možda rudimentarna skica detinjastog boga, koji ga je ostavio završenim do pola, postiđen svojim manjkavim radom; stvorio ga je submisivni bog, kom se nadmoćniji bogovi smeju; to je konfuzna produkcija oronulog i penzionisanog božanstva, koje ni ne zna da je već mrtvo.” Koja god da je epoha u pitanju, čovek pronađe ono nešto zbog čega želi da bude slep kod očiju. Zapadna civilizacija kakvu danas poznajemo izgrađena je na antičkim temeljima. Moralne vrednosti veličane u antičkoj tragediji su samo ideal kome društvo teži, one nisu naša realnost. „Slepa mrlja” nas vraća na one dileme od kojih smo krenuli i na kojima se konačno sve završava. U drami su teme porodica, religija, muška dominacija, društveni zaokret, horizontalni pogled i opisani su svi mogući konflikti, radnja je uvek ista. Hoće li se osim klime išta promeniti? Pozorište je katalizator i stoji kao najprirodniji prostor postavljanja pitanja. Verovatno je diverzijska opservacija, ali pitam se da li ovacije publike karakterišu kvalitet predstave? Da li je nekada neko visoko postavio lestvice, pa uprkos svim očekivanjima smo rezistentni i neoduševljeni. Ili autorski timovi ne zadovoljavaju potrebe gledalaca? Ili širom otvorenih očiju hodamo slepi kroz život? Pozorište otvara pitanja, ali ne mora da nudi odgovore.

Slepa mrlja je tačka u ljudskom oku koja nema čulnih ćelija, pa samim tim taj deo oka ne šalje vizuelne inormacije. Predmete koji se nađu u tom delu ne možemo da vidimo.

Postavlja se pitanje šta znači biti slep – da li je slepilo veće kada je stvarno, fizičko, ili je gore ono slepilo koje je metaforično.

Foto: Srđan Doroški i Vladimir Veličković