Drugog dana festivala Regionalne unije teatara RUTA izvedena je predstava „Bakhe“, koprodukcija Kazališta Ulysses i Zagrebačkoga kazališta mladih. Režiju potpisuje Lenka Udovički, a u tekstau su, osim Euripidove tragedije u celosti, i originalni delovi dramaturškinje Željke Uvodičić Pleština, nastali kao rezultat procesa kolektivne psihoterapije u saradnji sa psihijatrom Stanislavom Matičićem.
Euripidova tragedija tematizuje borbu kontrole i razuma sa jedne strane, i oslobođenosti i osećaja sa druge; borbu apolonijskog i dionisijskog, kako kaže rediteljka. Sučeljavanje je personifikovano kroz sukob razumnog i prizemnog kralja Tebe Penteja i Dionisa, mladog božanstva, koji dolazi u rodnu Tebu s namerom da bude priznat. Dionis ili Bakhe u demonstraciji svoje moći omamljuje tebanske žene i odvodi ih u planinu gde mu one služe u divljem senzualnom plesu. Pentej je besan, no odlučan da neće prihvatiti Dionisa, te tako izaziva božanski gnev i okončava tragično, od ruke svoje majke, koja zamađijana veruje da je ubila lava i tek kada je dionisijski zanos prođe shvata šta je uradila.
Potisnuta emocija i racio kao imperativ kopkali su Euripida pre dva i po milenijuma, međutim njegov jezik i koncept prosečnom savremenom gledaocu teško da može biti blizak, prosto zato što zahteva poznavanje konteksta vremena u kome je delo stvarano. Iz tog razloga borba Dionisa i Penteja gledaocu bez predznanja može izgledati kao bajka o herojima i bogovima, bez da pojma „šta je pisac hteo reći“. U predstavi je ta mogućnost predupređena uzimanjem sadašnjeg trenutka i dvanaest žena koje se nalaze na kolektivnoj psihoterapiji kao polazne tačke. Kod nas su ove terapije trend koji je tek u začetku, ali u zapadnom društvu one su široko rasprostranjene i sve češće, a odgovor na pitanje zašto upravo daje ova predstava.
Od Euripida do danas nepromenjena je konvencija koja zahteva od čoveka apsolutnu samokontrolu i razum u svakom trenutku, a menjali su se samo izvori iz kojih potiče nametnuta supresija čovekove emotivne prirode. U antičko doba to se verovatno odnosilo u većoj meri na muškarce u patrijarhalnom društvu, te imamo Penteja – vladara, ratnika sa jedne strane i Dionisa – boga vina, uživanja, plodnosti koji omamljuje tebanke, a ne tebance (jer žena je slaba i sklona da se poda nagonima), dok danas, mada se i dalje nismo u potpunosti oslobodili patrijarhalnih zaostavština, kapitalistička mašinerija, nameće robotski model ponašanja podjednako i muškarcima i ženama. Možda se baš zato rediteljka odlučila na postavku komada sa samo ženskim ansamblom, s jedne strane da bi žene i njihovu snagu veličala, a sa druge da bi ovim postupkom upravo pokazala kako se svaki čovek, i žena i muškarac u savremenom trenutku bore sa istim imperativima i u sebi nose sučeljavanje Penteja i Dionisa.
Tragični kraj Euripidove drame nosi ideju da će svaka krajnost izazvati drugu krajnost, kontrola će dovesti do razuzdanosti, a tu ideju prihvata i ovaj komad – potiskivanje strahova, žudnji, razočarenja žena kulminira agresivnom ekstazom i one se transformišu u Dionisove bakhe.
U kritikama i medijima u Hrvatskoj, ova predstava dobila je etiketu feminističke, međutim rediteljka kaže kako joj to nije bila namera. Percepcija je vrlo moguće stvorena zahvaljujući fantastičnoj interpretaciji svih dvanaest glumica koje na sceni isijavaju girl power moćnom energijom. Njihova igra – od modernih žena, preko stereotipnih muškaraca do plesa opijenih bakhi upijajuća je i privlačna, pa predstavu koja nije prvoloptaška i za nespremnog gledaoca čini primamljivom, pozivajući na ponovno gledanje.
Večeras gledamo predstavu „Don Kihot“ Gradskog pozorišta iz Podgorice i Barskog ljetopisa, u režiji Andraša Urbana.
