„Pozorište je danas možda i prisutnije kao vid aktivizma nego kao prostor u kom se stvara neki umetnički doživljaj”

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Nažalost, veoma sam atipičan sagovornik za ovu rubriku jer veoma retko idem u pozorište. Imam neki problem treme dok sedim u publici a glumci izvode predstavu preda mnom, ne umem to da objasnim, pa onda obično idem da gledam predstave koje mi se jako nametnu nečim, pre svega kvalitetom ili ekipom čiji rad pratim. Kad sam bio student dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti išao sam redovno u pozorište i pratio sam repertoar a sad se uglavnom obaveštavam iz medija. Međutim, pošto sam dramaturg trudim se da pratim našu scenu u papiru ako već ne na daskama, i pažljivo čitam dramske tekstove. Uspevam da ih nabavim preko prijatelja koji su pozorišni kritičari i upoznat sam sa onim što se igra na našim scenama. Imamo jako puno veoma darovitih pisaca, a iznenadili biste se koliko tekstova često ne dobije adekvatnu postavku. U tom smislu, sa ponosom mogu da kažem da sam poslednji put bio u pozorištu ovog leta a recimo dve godine pre toga nisam.

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Kaspar Miloša Lolića po tekstu Petera Handkea koja se igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je zaista jedno remek-delo, rekao bih čak više od pozorišta, jedan pravi Gesamtkunstwerk, totalna umetnost, i ukoliko to niste pogledali, idite obavezno jer u toj predstavi možete zaista da vidite šta sve pozorište može da bude u rukama jednog velikog majstora kao što je Miloš Lolić. Handke je dobio Nobelovu nagradu, ali je i ovakva postavka Kaspara jedna velika nagrada kakvu pisac dobija jednom u životu. Mislim da je velika stvar za sve nas koji sada pratimo umetnost što smo savremenici Miloša Lolića.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

U pozorište idem veoma retko, od kada sam završio fakultet. Ipak, ima jedno pozorište koje sam zaista posećivao češće nego druga a to je pozorištance Puž. O njemu sam naime pisao analizu repertoara za ispit i onda sam te sezone gledao sve predstave tamo i zaista pronikao u tu fascinantnu poetiku Cace Aleksić i Branka Milićevića. Međutim, morate imati na umu da su oni učenici avangardnog pozorišta šezdesetih i sedamdesetih, i da je sam Puž nastao kao dnevna scena koja je trebala da bude pokriće za njihove eksperimente na večernjoj sceni, a onda se večernja nije desila jer su dečje predstave donele specifičan umetnički izraz. Volim rediteljsko pozorište pa su mi zanimljive i recimo ambijentalne predstave od kojih bih naročito izdvojio „Graničnu lepotu” Gorana Milenkovića u režiji Stevana Bodrože koja je igrana pre tri godine u klubu Dragstor. Ta predstava se nažalost više ne igra ali ako se obnovi morate je videti.

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?

Omiljeni pozorišni reditelj mi je Miloš Lolić. Zaista uživam u njegovim predstavama jer su višeslojne, promišljene, visokoestetizovane i kroz rad sa njim na predstavi „Velika bela zavera” kad smo bili klinci, naučio sam mnogo toga što sada primenjujem u svom radu kada pišem za ekran. On je zaista naš veliki savremenik. U vreme studija voleo sam uvek da ispratim šta su radili Dejan Mijač, Egon Savin i Jagoš Marković, oni su nekako ta visoka klasa našeg pozorišnog mejnstrima bili u to vreme, a posebno mi je bio zanimljiv Savin jer je dosta radio naše tekstove i pružao je priliku mladim piscima. Od glumaca veoma cenim glumce iz mađarskog pozorišta u Novom Sadu, upamtio sam ih kao jako zanimljive.

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Pozorište je jedina forma umetnosti koja iznova mora da se dokazuje da uopšte zaslužuje da postoji i rekao bih da je ono samo prigrabilo društveni angažman kao jedan od argumenata zašto treba da ga bude. Pozorište može brzo da reaguje na društvene događaje, mnogo brže nego film recimo, a i mnogo je slobodnije ako je vaninstitucionalno. Tako da bih rekao da je pozorište danas možda i prisutnije kao vid aktivizma nego kao prostor u kom se stvara neki umetnički doživljaj. Pre neki dan sam na Youtube gledao jednu bizarnu predstavu - dokumentarno pozorište je u ovoj ili onoj formi prisutno od samih početaka teatra, u Antici, ali možemo reći da je u ovoj formi u kojoj ga danas znamo krenulo dvadesetih godina prošlog veka kao deo leve avangarde. Jedna od formi dokumentarnog pozorišta je i tzv. verbatim teatar u kom se koriste autentični iskazi, zvanični dokumenti, transkripti i ta forma postoji od sredine sedamdesetih, ponovo sa levim predznakom. Elem, na Youtube sam našao američku desničarsku verbatim predstavu u kojoj glumci čitaju prepiske svojih ideoloških protivnika. Pozorište je dakle u društvenom pogledu itekako živo pa eto čak ponekad neke forme menjaju predznak.

6. A kakva je situacija sa filmom i serijama? Da li film i seriju možemo da posmatramo isključivo kao umetnička dela mimo društvenog konteksta i koliki su dometi uticaja filmova i serija na publiku?

Uticaj filma i serija na publiku postoji ali moramo imati na umu da je publika veoma medijski pismena iako to možda nije u stanju da artikuliše, i da se na nju ne može više tako snažno uticati nečim što se pojavi na ekranu.

S druge strane, naša publika je pronicljiva i ona želi da - ako  može - dobije višeslojno delo u kom će prepoznati neke društvene kontradikcije koje ih muče. Stoga imam utisak da filmovi i serije teže mogu publici otkriti nešto novo nego što mogu produbiti neka razmišljanja koja gledaoci već imaju. Stoga, ja se trudim da u svemu što pišem, koliko god da je ponekad reč o eskapističkim formama ponudim slojevitiju sliku sveta.

7. Među pozorišnim stvaraocima postoji ideja da bi za pozorište bilo bolje da se glumci opredeljuju i specijalizuju za ekran/platno ili scenu. Kakav je tvoj stav po ovom pitanju, sa pozicije filmskog i televizijskog stvaraoca?

Ovo je veoma kompleksno pitanje zato što kod nas pre svega postoji taj koncept stalnog ansambla pozorišta za koji nisam do kraja siguran da li je baš ispravno vođen iako je u svojoj suštini dobar i tako funkcionišu najbolje svetske kuće, recimo u Nemačkoj. Naime, kada se glumac zapošljava jako je važno da umetničko rukovodstvo pozorišta ima barem načelnu ideju šta će biti karijera tog čoveka u sledećih nekoliko decenija, odnosno u kakvom repertoaru oni vide tog glumca na duže staze. Samim tim rad van pozorišta dovodi do interferencije više medija i glumcima može dati jednu vrstu značenja koje ih čini neupotrebljivim za pozorišnu scenu. Da li recimo mlađe generacije uopšte znaju da je Milan Gutović bio jedan od vodećih glumaca našeg pozorišta sedamdesetih pa i osamdesetih? Ili ga poistovećuju sa televizijskim ulogama? Da li bi on mogao da u današnje vreme nosi uporedo dva takva kontradiktorna imidža? Teško.

A mladim generacijama je možda teško i da zamisle kakve je on sve složene role odigrao u to doba. Stoga angažman van pozorišta vrlo često ume da glumce učini odbojnim rediteljima jer ne žele da na scenu izvedu nekoga ko će publici umesto lika iz predstave buditi asocijaciju na lik iz reklame. U tom smislu, rešenje je možda u tome da se povede računa o tome čime se glumac bavi van teatra i da ne narušava svoj integritet pogrešnim projektima. Određene forme pozorišta kao npr. brodvejsko trpi koncept glumca selebritija ali to je nešto potpuno drugo.

8. Svedoci smo novog „zlatnog doba” televizije i masovne produkcije serija. Šta je dovelo do ovolike popularnosti TV serija? Kako u globalu ocenjuješ kvalitet i sadržaj onoga što se nudi publici, kada je u pitanju domaća produkcija?

Čini mi se da je kvantitet doveo do kvaliteta. Pre svega produkcija je žanrovski raznovrsnija, i to je jako veliko osveženje u odnosu na ranija vremena. Zatim, vi sada svako veče imate jednu premijernu epizodu neke ozbiljno urađene serije. Naravno, nisu sve serije ozbiljno napravljene, ima dosta bofla, ali to je naličje priče o kvantitetu. Za početak, pojavili su se novi televizijski autori što je jako bitno. Imamo nekoliko mladih scenarista koji rade serije, idu iz projekta u projekat i to je jako bitno. Sigurno će ova hiperprodukcija morati da splasne, ali se nadam da će tada opstati ono što se izdvojilo kvalitetom. Ekspanzija serija je globalni fenomen jer one nisu više samo sadržaj za televiziju već i za striming servise, kompjuteraši su se uključili u to, telekomunikacione kompanije i paradoksalno, ispostavilo se da u celoj toj visokoj tehnologiji, i dalje publiku najviše vezuje dinamična i uzbudljiva priča. Taj trend se onda samo preneo kod nas.

9. Čini se da za serije u prethodne dve godine i pored pandemije nije bilo značajnijih prepreka u putu do publike. Sa druge strane, rad bioskopa bio je ograničen. Koliko je važan kolektivni čin gledanja filma u bioskopu u smislu percepcije gledalaca?

Za razliku od pozorišta, u bioskop sam išao redovno, preko sto puta godišnje, ali od kada je krenula pandemija nisam bio nijednom. Vakcinisan sam sa tri doze ali i dalje osećam nelagodu da delim zatvoren prostor sa nepoznatim ljudima, naročito jer i vakcinisani ljudi mogu biti prenosioci itd. Međutim, ako pogledamo filmove „Toma” i „Južni vetar 2”, mi smo verovatno jedina zemlja na planeti gde su bioskopi uspevali da obore rekorde u vreme pandemije, što s jedne strane znači da se mere nisu poštovale, ali s druge strane znači da je ogroman broj ljudi za tim kolektivnim iskustvom. Rekordi su doduše vezani samo za ta dva naslova, ostali su imali manje rezultate, ali to dovoljno govori o potrebi publike da ima kolektivno iskustvo. U tom smislu, bioskop će opstati jer on više i nema veze sa filmom nego sa izlaskom i tim kolektivnim doživljajem. Danas u Americi studiji puštaju filmove u isto vreme na platformama i u bioskopima pa neki naslovi prave odlične rezultate na velikom ekranu. Bioskop i film kao pojmove moramo razdvojiti jer više nisu neraskidivno vezani. Film danas definitivno postoji i mimo bioskopa.

10. Kada smo kod korone i pandemije, koji bi naslov imao film koji ima za temu 2020. i 2021. godinu sa svime što se u njima desilo?

Ako se i dalje držimo teze o slepim miševima koji su bili rezervoar virusa, onda može da se zove „Godine koje su pojeli šišmiši”.

11. Triler, komedija, drama, sci-fi… Stvarao si popularne naslove u različitim žanrovima. Koji ti najbolje leži?

Rekao bih triler. Komedija mi je donela velike uspehe ali je to žanr koji je jako naporan za rad jer svako ima neko svoje viđenje humora, nisu svakome smešne iste stvari i taj proces ume da postane mučan. U svemu što pišem ima određene duhovitosti ali nisam odavno pisao baš čistu komediju.

Dimitrija u HuPikon upisala Mila Jovanović

Foto: Salboč Popović Pop