Četvrte večeri festivala Regionalne unije teatara RUTA beogradska publika imala je priliku da odgleda predstavu „Mirna Bosna“ Kamernog teatra 55, u režiji Saše Peševskog. Ovo je socijalna priča o dve porodice, dva para braće i sestara koji su se tokom godina životarenja zbližili do te mere da su postali kao jedna porodica, pa svoju okrnjenost međusobno nadomešćuju, životareći i preživljavajući.
Kada jedini radno sposoban među njima – Rizo, ne dobije dugoočekivani posao, nesrećna skupina dobija još jedan šamar razočarenja i prozor ka beznađu sve je više odškrinut. Rizo tada iznosi predlog za posao koji će ih sve zajedno izvući – da počnu da diluju marihuanu. Sve je razrađeno do detalja i nema prostora za grešku, jer ko bi ikada posumnjao da će običnjaci poput njih - domaćica, penzionerka i retardirani mladić da se bave valjanjem trave. Ako ih i uhvate, kako kaže Rizo, proći će samo sa uslovnom jer nemaju kaznu ni za nepropisno parkiranje (doduše, zato što nemaju ni auto).
Surovi realizam – nema tačnijeg opisa za ovu predstavu koja daje prikaz „mirne“ Bosne, nakon minuih ratova devedesetih, udavljene besposlicom, besparicom i beznađem. Slika prosečne porodice koja jedva sastavlja kraj sa krajem autentična je do najsitnijih detalja - trpezariski sto i stolice, tranzistor, šerpe sa uvek istim jelom, kao da je na putu od Sarajeva ekipa stala ispred nasumično odabrane kuće i pozajmila scenografiju. Tmurna i ni po čemu zabavna priča ipak je upakovana u scene pune komičnih situacija i dijaloga, koji sami po sebi možda i nisu smešni (nekom Englezu zacelo ne bi bili), međutim, naši ljudi ih prepoznaju kod sebe, svojih komšija i prijatelja, te su salve smeha u ex yu pozorišnim salama neizbežne. Ipak, realistično u ovoj predstavi možda je do te mere uspešno realizovano da tokom trajanja od dva sata na momente može postati i mučno gledati samo svakodnevicu četvoro ljudi, gde osim zapleta – odluke da će da diluju, nema jasnih elemenata dramske radnje. Smešno jeste, tužno i stvarno takođe, međutim ne pruža ništa više od onoga što svakodnevno viđamo, ne postavlja pitanja, ne daje odgovore, već samo goli život postavlja na scenu. Glumačka ekipa u kojoj su Gordana Boban, Feđa Štukan, Vanesa Glodo i Davor Golubić, u tom smislu posao je odradila bez greške, igrajući u tom realizmu likove stvarne i poznate, proste i narodske, u svakom gestu i potezu životne.
Život prosečnog čoveka na ovim našim prostorima najbolja je tragikomedija. Kome je svakodnevice preko glave nakon ove predstave biće mu još gore, ali će se dobro nasmejati… od muke.
