„Želim nešto drugo, hoću nešto novo, otići negde treba i početi ispočetka.”
Predstava „Devojčica sa šibicama”, koja je u nedelju premijerno izvedena u Pozorištu mladih, nastala je po motivima istoimene bajke Hansa Kristijana Andersena. Bavi se temom dece koja žive i rade na ulici. Rediteljka je Sonja Petrović, a dramaturškinja Mina Petrić. U tekstu su korišćeni i citati iz knjige „Pozdravi nekog” Vesne Ognjenović i Budimira Nešića. Predstava je rađena u koprodukciji Pozorišta mladih iz Novog Sada, Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade i Udruženja građana „Sloboda nema cenu”.
Bajka je priča o čudesima koja se ne mogu zbiti. Reč bajka potiče od reči bajati, što znači „lečiti boljku tajanstvenim rečima”. Bajke najčešće imaju srećan kraj, jer na kraju pobeđuje pravda. Mnoge bajke počinju sa „Jednom davno…” A da li to nepisano pravilo važi baš za sve bajke? „Devojčica sa šibicama”, za koju mislimo da se nekada davno događala, kroz predstavu je postavljena u sadašnjem trenutku. Devojčica je samo sinonim za svu onu nevidljivu decu pred kojom zatvaramo oči.
Kristina Savkov igra jednu uplašenu i usamljenu devojčicu, izloženu opasnostima, željnu ljubavi i punu nade. Aleksa Ilić, Danilo Milovanović i Ervin Hadžimurtezić igraju više likova i menjaju se u trenucima kada su takođe deca sa ulice. Međutim, predstava je koncipirana i kao teatar objekta: oni posredstvom predmeta (telefon, sveska, megafon, cveće, automobil) igraju sve osobe sa kojima se devojčica susreće kroz opasnosti kojima je izložena. Kada edukativno govore o tim opasnostima, kao što su trafiking, nasilje, diskriminacija, psihoaktivne supstance, akteri otvaraju svetlucavi kišobran i ti momenti su propraćeni melanholičnom muzikom (kao u bajkama).
Glumci su pokazali odličnu timsku igru i individualnu posvećenost ‒ lako su se vratili u ranije godine i verodostojno nam prikazali onu decu na koju nismo baš navikli i sa kojom nismo toliko upoznati. U tome su im pomogli razgovori sa korisnicima Svratišta za decu i mlade iz Novog Sada. Ne treba izostaviti ni Veru Hrćan Ostojić, koja igra devojčicinu baku. Baka je istovremeno i narator koji sedi na merdevinama i svojim umilnim glasom nam govori priču.
Scena je prilično šarenolika i puna rekvizita; kartonske kutije predstavljaju solitere, a kasnije novogodišnje poklone. Sve vreme se po podu kreće raznobojna loptica, koja predstavlja tačku u koju devojčica želi da se pretvori. Taman kada pomislimo da nam sledi srećan i lep kraj, jer ide vesela i radosna pesma u kojoj pevaju „želim da svaki čovek je dete”, baka kaže da kada padne zvezda to znači da je nečija duša otišla i da tada treba da zamislimo želju i svima nam je jasan i dobro poznat završetak.
Predstava se ne završava gromoglasnim aplauzom i ovacijama publike. Nakon predstave organizovan je razgovor na kome se opširnije i detaljnije komentarisalo o ozbiljnim i teškim temama koje su potegnute u predstavi: strah, detinjstvo, ljubav. Ovo jeste emotivna i potresna predstava, ali je isto tako važno i da je svako od nas pogleda. Ideja je da se razvije empatije u periodu razvoja deteta i zato je bitno da roditelji dođu zajedno sa svojom decom.
Treba da gledamo u ljude, a ne u zvezde, jer na kraju mi smo junaci naših priča i sami krojimo srećan kraj. Pojedinac ne može sam da promeni svet, ali iza kolektiva se krije individualna odgovornost. Sasvim je razumljivo da vrlo često ne znamo kako treba da odreagujemo. Ono što svakako ne treba jeste da okrećemo glavu na drugu stranu, već da se obratimo institucijama i organizacijama koje su za to nadležne. U ovoj predstavi su otvorena jedna vrata i bačen je zrak svetlosti na mrak u kome žive deca koja rade na ulici. Makar to svetlo gorelo i tinjalo kao nada plamena šibice.
Foto: Vladimir Veličković
