Crno-beli život

Predstava „Jugoslavija, moja dežela”, u režiji Marka Misirače (koprodukcija Gledališče Koper/ Pozorište Prijedor), treće večeri festivala bila je željno iščekivana. Dobro poznate reči upućivale su na dobro poznatu temu, uvek atraktivnu za analizu među poznavaocima političkog konteksta, bilo to poznavanje produkt iskustva, ljubavi prema časovima istorije ili Avala filmu. Predstava je najavljena kao višestruko nagrađivana, a očekivanja su sve više rasla. Scenografija koja mladima liči na dnevnu sobu njihovih baka i deka, a starijima budi sećanja na mladost i radovanje zbog prvih kolor televizora, budila je i u jednima i u drugima osećaj nostalgije, jer oduvek su veliki umetnici govorili o fenomenu žaljenja za vremenom u kojem nismo ni živeli. I dok su gledaoci zajedno sa glumcima u sebi ponavljali pionirsku zakletvu, proveravajući svoje pamćenje i verovatno ponosno čestitali sebi što još pamte svaku reč, nije se tako lako moglo naslutiti da ova predstava ne govori o Jugoslaviji. 

Jugoslavija je ovoga puta samo ideologija, okosnica i pokretačka snaga priče o jednom „malom čoveku”, jednom ocu i jednom sinu. Iako su se tokom predstave nizali svi prateći elementi te utopijske države, soc-realistička estetika i muzika, središte predstave polako je preuzimala jedna porodica, srećno zaljubljen bračni par i željeno dete. Problem identiteta još jednom je u središtu umetnikovog stvaranja, rediteljevog, odnosno Vojnovićevog, po čijem istoimenom romanu i nastaje ova predstava.  Kako je reditelj rekao o predstavi: „Odnosi očeva i sinova, kao i odnos sadašnjosti prema prošlosti, univerzalne su teme i svetska književnost ih je obradila na mnogo načina”. Motivom sukoba oca i sina, ova predstava se nadovezuje na dobro utemeljenu tradiciju Dostojevskog, Šekspira, Miroslava Krleže…I baš kao Karamazovi, Hamlet i njegov otac, Leone i Ignjat Glembaj, junaci ove predstave, Vladan i Nedeljko, postaju žrtve svojih identiteta, jedan doživljavajući ga kao svoju sudbinu, a drugi tragično bežeći od istog – „gdje god odeš, ti svoju nesreću nosiš sa sobom”, glasila je jedna replika. Kako to obično biva kod onih koji državu izjednačavaju sa sobom, porodica odlazi u drugi plan – „istorijske okolnosti” sručavaju se na voljenu ženu i sina zbog kojeg su, kada se rodio, drugovi iz Armije cepali košulju i pevali Tomu Zdravkovića na iskrivljenom slovačkom. 

Druga “nesreća” od koje ne može da se pobegne, pored gena koje nasleđujemo od svojih predaka, jeste sećanje. „Ljudi pamte – to je njihovo najveće prokletstvo” – ono uvek proizvodi jednu istu matricu – prošlost koja uslovljava budućnost. I mada neki junaci ove predstave pokazuju svest o tome, odbijajući da ugroze život mladog čoveka tako što će mu prepričati ratove i stradanja, ta vrsta porodične istorije pokazuje se kao neminovnost. I tako se jedan život u koloru vraća svojoj crno-beloj varijanti. Jedan se rat, davno započet, sada nastavlja. Jedan otac, pod pritiskom „pamćenja” postaje ratni zločinac. A onda se otvara najteže pitanje svih pitanja –  je li uopšte moguće da dete svoje roditelje vidi ikako drugačije nego kao roditelje? Bio on čak i ratni zločinac, kada je jednom sinu potreban otac, nijedna ideologija ovog sveta ne može preprečiti put toj nužnosti. 

Četvrte večeri festivala igraće se predstava „Nesrećni” u režiji Ištvana Albua.

Foto: Srđan Pabllo Doroski