„Črna mati zemla“ Zagrebačkog kazališta mladih – sa pravom jedna od teatarskih izvedbi koje su na sjajnom glasu u regionu i bez rezerve zaslužna da se nazove hit-predstavom, gostovala je u Narodnom pozorištu u Beogradu i time otvorila sezonu gostovanja na velikoj sceni. Ovo je višestruko nagrađivana predstava - u Hrvatskoj je ponela nagradu za najbolju predstavu prethodne sezone, dok je na 63. Sterijinom pozorju ponela priznanje publike.
Šta je potrebno kako bi se fabularno kompleksan psihološki triler, kakav je istoimeni roman Kristiana Novaka, adaptirao za scenu a da se adaptacija ne zapetlja u sopstvenu slojevitost i izgubi nit koja drži sve tokove priče na sceni uz ambiciozna rediteljska rešenja? Tomislav Zajec i rediteljska vizija Dore Ružđak-Podolski. Osam ničim izazvanih i raciom neobjašnjivih samoubistava koja bivaju gotovo dokumentarno predstavljena od strane stručnog antropološko-sociološkog naučnog kadra na početku – samo su povod sa jednu istoriju krivice, kompleksa oca, šizofrenije, pedofilije i najpre – jednu golgotu patnje bez krivice koja sluši kao placebo-okidač za svu patologiju jednog tradicionalnim verovanjem obojenog društva u neimenovanom selu u močvarnom Međumurju 1991. godine.
Duboka psihološka drama koju proživljava dečak Matija ispripovedana je iz perspektive njega odraslog, gde prisećanje potisnutih događaja počinje tokom svađe sa devojkom Dinom. Kroz rediteljski gotovo neosetne i izuzetno glatke prelaze između scena, Matija nas iz vizure dečaka obuzetog krivicom zbog smrti oca vodi kroz Međumurje gde je mit duboko ukorenjen u postojanje svih meštana, a koje zbog svoje opskurnosti i maglovitosti dobija atmosferu jednog Silent Hill-a, gde je svaki jeziv događaj takoreći sui generis, gde je izlišno mračna dešavanja pokušati objasniti razumom. Centralna figura koja tu atmoferu drži na nivou tokom predstave je Matijina baka – arhetip velike mitske majke, veštice – a koju u neku ruku objektivni posmatrač i može uzeti kao izvor sveg iracionalnog. Matijina unutrašnja tragedija zbog nepostojeće krivice (on sebe povezuje sa svakim od osam samoubistava) lako se može objasniti jednostavno ako bi se uklonio taj mitski sloj – dečak uz tako ukorenjeno tradicionalno verovanje prosto nije mogao shvatiti smrt, gde je ona ostala samo apstrakcija koja daje nadu u reinkarnaciju očinske figure. Črna mati zemla je refren čitavog Međumurja – zemlja koja daje i uzima, mračna reka Mura i murske device koje uzimaju muškarce k sebi u reku i ne vraćaju ih dok se ne nađe novi nesrećnik koji bi ih zamenio – Črna mati zemla jeste onaj arhetipski koncept mitskog poimanja sveta koji uzima i vraća bez ikakve moći ljudskog bića da poima tajnu prirode.
Predstava koja maksimalno koristi površinu scene – bez sticanja utiska da se vešto uigrana i organizovana glumačka postavka ( na čelu sa Adrianom Pezdircom koji igra protagonistu Matiju Dolenčeca) guši u svojoj mnogoljudnosti, jer je artikulacija kretanja u okviru scenskog prostora gotovo koreografski tačna. Predstava obiluje fenomenalno ukomponovanim smenjivanjem vremenskih sekvenci – gde se iz detinjstva u Međumurju stalno vraćamo na Zagreb, gde Matija živi kao odrastao čovek i ostaje nem da objasni način na koji „vidi stvari“ i derelativizuje, što sestri, što gledaocima šta se zapravo desilo. Iako zatvorena iza proscenijuma – ovo je predstava koja itekako komunicira sa publikom igrajući na kartu emocionalnog impakta koji naturalističke scene čine – šizofrenija kod deteta je gotovo verno prikazana – u vidu Hešta i Pujta, imaginarnih “pajtaša”, koji su prikaz glasova što Matiju teraju na agresivno ponašanje (šta bi bio psihološki triler/horor bez malo krvi i vizija satanskih bića – ničim izazvano klanje kokošaka uvek izaziva sumnju na psihopatsko ponašanje, dodatni faktor nelagode ako je u pitanju dete). Kameni kokošinjac dominira scenom ostavljajući dojam kakvog praistorijskog spomenika koji se opire vremenu, jer vreme istinski kroz relativizaciju u ovoj inscenaciji dobija sopstvene zakonitosti - da ne kažemo da se ono magli i nestaje poput same atmosfere na sceni.
Naturalističkom prikazu dodatno doprinosi kajkavski dijalekat koji dominira predstavom – na momente nerazumljiv zbog autentičnog izgovora ali toliko glumački verodostojan i neizostavan elemenat izvedbe, bez kog bi patos predstave bio zasigurno ublažen. Ovako – u svom finalnom obliku – Dora Ružđak Podolski, Tomislav Zajec i izuzetno organizovan glumački ansambl na čelu sa Adrianom Pezdircom i Dadom Ćosićem, koji igra Matijinog prijatelja Franju (ako ne i najtragičnijeg karaktera ove predstave) – na scenu su izneli jednu tešku i izuzetno prijemčivu katarzu.
Jer na kraju – Nije Matija kriv. Meštani su ti koji imaju crne oblake nad glavama – Matijina osetljiva priroda to samo primećuje. Da li je krivo ukleto Međumurje i magla nad Murom odnosno rekom Stiks – to može da poima samo onaj ko dubinski shvata koren prapostojećeg. Razumom se kolektivna histerija može objasniti na patološkom nivou, iz perspektive sociologa (možda je razlog i razdoblje u kom se dešava, anticipacija rata uz neprestane aluzije na umiranje vrednosti u doba raspada socijalističke Jugoslavije i izranjanje hrvatske nacionalne osvešćenosti?) ali iz perspektive antropologa – Črna mati zemla svoje zakonitosti ne obznanjuje. Jer tu je svet ogledala - gde je sve lepo - ispod površine vode mračne Mure.
Foto: zekaem.hr
