Interesovanje za selekciju osmog „Pozorišnog proleća“ ne jenjava ni četvrtog dana festivala, pa smo tako u iznova punom Šabačkom pozorištu 18. aprila imali prilike da pogledamo delo poljskog dramaturga, pozorišnog kritičara i režisera Tadeuša Slobođaneka. Iako je njegovo delo nastalo još 1955. godine povodom konkretnih istinitih događaja, ono ne prestaje da rezonuje sa savremenom publikom, posebno u ovakvom rediteljskom rešenju koje je ponudila Tatjana Mandić Rigonat, a koje se pre svega izdvaja svojom jakom emocijom koja se preliva sa veštih glumaca na zanemelu publiku. Drama koja se godinama igra u najznačajnijim pozorištima sveta i o kojoj su pisali najuticajniji teoretičari pozorišta i pozorišni kritičari prati sudbine desetoro drugarica i drugova iz razreda, Poljaka i Jevreja, kroz decenije XX i XXI veka i istiniti zločin istrebljenja Jevreja u mestu Jedvabne 10. jula 1941. godine koji su počinili Poljaci.
Istina i besmisao svakog lika predstave, tih običnih ljudi u neobičnim okolnostima, na naturalistički način oživljava pred publikom sjajnom i energičnom igrom naših već dobro poznatih glumaca koji su opravdano zaslužili svoje mesto u drami ovakvog ranga. Scenografija u obliku školske učionice prati sudbine likova dugo nakon što su oni već izašli iz te svoje vesele i bezbrižne atmosfere u surovi svet pomućenih vrednosti u kome se bivši prijatelji ne samo izdaju nego i krvnički ubijaju, te na taj način ovakva scenografija potpomaže produbljivanju osećanja besmisla podrivajući samu sebe, dok istovremeno simbolizuje i prostor manipulacije i propagande koja se u početku uvodi u živote običnih pojedinaca na mala vrata. Još jedan način na koji predstava dopire do tananih slojeva duše gledalaca jesu i songovi, muzičke deonice koje se naizmenično smenjuju i sastvani su deo ukupnog efekta.
Glumica Suzana Lukić izjavila je da se nakon dirljivog igranja pokrštene Jevrejke Rahele na sceni Šabačkog pozorišta oseća istovremeno i ispražnjeno i potpuno puno, jer smatra da ova priča nije nešto što se desilo davno, već ima utisak da se ona i dalje živi, da nije nešto što je samo bilo, već što može opet biti, a pozorište ima mogućnost da nas opomene na to. Svaki od likova na svoj način traži smisao, međutim, ona smatra da ova drama oslikava uverenje da u ekstremnim trenucima smisla nema, da se svaki smisao tada gubi. U izjavi koju je dala za Šabačko pozorište rediteljka Tatjana Madić Rigonat navodi da ova drama jeste inspirisana konkretnim događajem, ali da ga ona poetički nadrasta, jer je njen autor tragao za načinom na koji funkcioniše tragički mehanizam i psihološkim, istorijskim i religijskim momentima potrebnim da se ovakva tragedija dogodi. Rediteljkin fokus je bio na pitanju kako u neljudskim okolnostima ostati čovek, kuda vodi zahtev „oko za oko, zub za zub“ koji odzvanja kroz predstavu, kuda vodi osveta, a ako smo tolstojevci pa se ne suprotstvaljamo zlu, na koji način onda dobro može da pobedi, šta pokreće razornu i brutalnu silu zla. Na ta pitanja ona nalazi vrlo jednostavne odgovore: s obzirom da se narativ „Našeg razreda“ događa u ratnim uslovima i proteže se od fatalnog momenta okupacije pa sve do današnjeg dana, to zlo je, zapravo, dozvoljeno zlo, zato što su pogromi i istrebljenja nešto što vlast dozvoli. Ona ovu priču doživljava kao našu, kako i sam naslov predstave glasi, to je „Naš razred“, jer je ona moguća u multietničkim konfesionalnim sredinama i ona se i događala, što je verovatno i razlog zašto se igrala od Kanade pa do Japana. Rediteljka tvrdi i da ona nikada ne bi radila nešto na ovu temu da joj baš ova drama nije davala široko polje za razmeštanje i upisivanje njene lične priče i iskustva života na našim prostorima. Inspirisla ju je priča „Susedi“, raspad SFRJ, ratovi koji su se kod nas događali, Jan Tomas Gros, istoričar koji je raskrinkao zločin u Jedvabnu, obelodanio da njegovi počinioci nisu bili Nemci nego Poljaci. Videla je inspiraciju za svoju adaptaciju drame u momentu koji prepoznaje kod nas kada jedna zajednica brani svoje zločince, identifikuje se sa njima, samim tim predstavlja događaje kao nešto što se nije dogodilo, što je za nju opet novi zločin.
Predstava se završava pesmom „Kad ja pođoh na Bembašu“, što rediteljka smatra svojim emotivnim komentarom na sve ono što je osećala kada su krenule razne interpretacije ratova i kod nas i u svetu, i u prošlosti i sada. Živeti u propagandnoj mašineriji za nju znači da istina pada prva kao žrtva. U takvom svetu svakome je stalo do svog narativa koji je lukrativan, a mlade generacije su najveće žrtve pseudoistorije i istorijskog revizionizma. Upravo iz ovih razloga vredelo je sinoć izdvojiti vreme za pozorište koje svoje gledaoce ne ostavlja ravnodušnim, već ih budi iz opasnosti zaborava i apatije.
„Naš razred“ publika će nastaviti da gleda u izvođenjima u Narodnom pozorištu u Beogradu, dok nas na Šabačkom festivalu već večeras 19. aprila od 20 časova očekuje naredna predstava, ponovo iz Beograda, ali ovog puta iz Beogradskog dramskog pozorišta. U pitanju je dosta hvaljen i nagrađivan „(Pra)Faust“ u režiji Borisa Liješevića, koji raznolikoj selekciji festivala doprinosi onim stamenim duhom pravog klasika svetske drame čiji kvaliteti prevazilaze jedno doba, a u svakom mogu biti originalno interpretirani, kao što to čini i Liješević u saradnji sa dramaturgom Fedorom Šilijem. „(Pra)Faust” je ujedno i poslednja predstava iz takmičarskog programa festivala.
Foto: Jugoslav Radojević
