„Budućnost je stigla - MI Univerzum!”

U četvrtak, 23. februara, u prostorima KPGT-a, izvedena je premijerno predstava „Mi” u produkciji ovog teatra. Režiju potpisuje Vanja Vodeničarević, dok je za celokupnu scenografiju i kostime zadužen kolektiv KPGT-a.

Drama pisana po istoimenom distopijskom romanu Jevgenija Zamjatina, napisanog 1920. godine u Lenjingradu za vreme Građanskog rata, posle Oktobarske revolucije, na scenu nam donosi ondašnju budućnost, koja je u delu prikazana kao naša virtuelna sadašnjost. Svet je prikazan u spoju tehničke civilizacije i birokratske diktature, gde nema mesta heterogenosti. Jednoličnost pojedinaca, kod koje je „ja” isto što i „mi”, dovodi do toga da je čovek pretvoren u samo jedan šraf u mašini koja ne prestaje sa svojim radom. On je samo deo mehanizma koji se nalazi pod kontrolom upravljača. 

Ekipa KPGT-a na scenu donosi priču o mladim programerima koji pokušavaju da naprave savršenu igricu po romanu Jevgenija Zamjatina, međutim, bivaju dovedeni u iskušenje kada prilikom rada na tom projektu prestaju da razlikuju stvaran od virtuelnog sveta. Dolazi do preplitanja univerzuma, a životi likova bivaju smenjivani hologramima.

Predstava se odvija kao promocija i premijerno prikazivanje video igre. Započinje obraćanjem Koordinatorke, koju igra Bojana Vukelić. Komunikacija sa publikom čini da se i svi prisutni u gledalištu osećaju kao deo umetničkog tima, odnosno, da se granice scene proširuju na isto. CEO (Strahinja Padežanin) i HR (Jelena Žarković) uvode tim programera u gejming kompaniju i usmeravaju njihov rad na igrici. Vizionar igre (Jovan Petrović) Tester (Milan Pelivanović) i Balerina (Vanja Hapula) susreću se sa brojnim problemima prilikom rada u ovom kolektivu.

Zamjatin nam u svom delu donosi jedno čisto matematičko društvo u X svetu, gde ne postoji mogućnost emotivnog iskazivanja, umetničkog izražavanja ili duhovne povezanosti. Glumci na sceni na dinamičan način donose viziju autora romana napravljenu tako da predstavlja sve ono što je ljudska svakodnevica u dvadeset i prvom veku. Scenografska, kostimografska i muzička pratnja je u skladu s tim prikazala sve ono što neretko viđamo u svetu oko nas, gde pametna tehnologija umesto nas odlučuje, meri i oblikuje nam stvarnost, a identitet ličnosti postaje sinonim za korisničko ime i biografiju na Instagramu.

Epska unutrašnja borba junaka je prouzrokovana time da „MI” postaje najvažniji oblik društva: „MI smo uspešni samo kada je ceo tim uspešan”, „MI smo ovde da ostvarimo pun potencijal pojedinaca zarad boljeg života u kolektivu”, „Budućnost na klik koju smo svi MI doveli do savršenstva”, „Svi MI krećemo se kao jedan”, „Danas MI živimo nešto što je pre samo sto godina bila naučna fanstastika”...

Postavlja se pitanje da li postoji lek za ovaj tehnološki svet i ima li načina da se spasi ono jedino čovečno u ljudima, ili će ipak nova pokolenja doživeti sudbinu glavnih likova ove drame i postati emotivno hendikepirani, odvojeni od realnosti i zaglavljeni u virtuelnom svetu, preko čijih zidina se ne može pobeći. Hoće li, poput Testera, ostati prikovani za stolicu sa 3D naočarama, ili će poput Balerine, uspeti da probude pokopane emocije i napraviti iskorak, tako što će, za razliku od ostalih, postati „zaraženi dušom”?