Novom hit predstavom „Bilo jednom u Novom Sadu” Novosadsko pozorište je proslavilo 50. rođendan. Ova velika cifra obeležena je mini-festivalom mađarskih pozorišta iz Vojvodine, tokom kog je među najupečatljivijima svakako bio ovaj originalni komad u režiji Andraša Urbana.
Predstava počinje postepenim pojedinačnim ulaskom glavnih likova na scenu koji publici objašnjavaju kako su prethodno veče proslavljali 50. rođendan pozorišta i nisu smeli da odu sa gala večeri dok, kao dobri domaćini, ne isprate i poslednjeg gosta. Međutim, u ranu zoru saznaju da će imati sastanak ansambla isto jutro, te da im se ne isplati da idu kućama, pa ostaju u pozorištu svi zajedno. Tada kreće vrlo dinamičan zaplet. Likovi se bore svako sa svojim mukama – neki glumci vide publiku i zbunjeni su jer su upravo ispratili sve goste, drugi objašnjavaju kako publike nema nego trebaju da zamisle zid ispred pozornice i gledaju u njega, ljubomorni su jedni na druge jer neke glumice dobijaju kafu od osoblja a druge ne ili jer pojedini govore više teksta. Muškarci se bore ko je muževniji i koga će više žene obožavati, a žene se bore sa seksizmom, žrtvovanjem porodičnog života jer ne stižu da provode vreme s decom i sa seksualnim uznemiravanjem koje doživljavaju od strane kolega, osoblja i naravno nadređenih. Tu je i problem preniskih plata za to koliko se glumci daju pozorištu, generacijsko rivalstvo, hakovanje titla tokom predstave kog može da popravi samo predsednik, odnos glumaca prema mlađim kolegama i koleginicama koji tek počinju, odnos prema osoblju i sve druge „sitnice”, a zapravo ozbiljne stvari koje su deo pozorišnog života.
Iskreno, surovo, intrigantno i direktno su najbolji epiteti za opis ovog muzičko-scenskog dela. Komad koji je pun sukoba glumaca sa samima sobom, ali i njihovih međusobnih sukoba, pun vike, emocija, svađa, ljubavi, pomalo i mržnje, priče, zabave, smeha i najviše od svega muzike i pesme. Delo koje se, iako naziv koji je u perfektu daje drugačije asocijacije, ne bavi prošlošću, već upravo suprotno - savremenim, trenutnim stanjem Novosadskog (a i generalno) pozorišta, glumaca i umetnosti uopšte u odnosu na političke, istorijske i društvene okolnosti u kojima se nalazimo danas.
Glumačka ekipa, koju čini ceo ansambl pozorišta, čak 26 učesnika i učesnica - glumaca i glumica svih generacija, uz dodatak muzičara i studenata i studentkinja Akademije umetnosti u Novom Sadu, dočarala je na sceni neverovatnu atmosferu, koja možda nije svačija „šoljica čaja”, ali je svakako nešto na šta niko ne može da ostane imun. Tome su naravno mnogo doprinele fantastična kostimografija (Senka Ranisavljević), blještava scenografija (Marija Kalabić) i posebno koreografija (Kristian Gerđe) koja na izvanredan način prati emocije glumaca i svaku od ukupno 20 muzičkih numera izvedenih tokom predstave. Te tačke su iskoristili da na momente vrate publiku u prošlost i podsete ih na neke od songova i predstava koje su se pre pojavljivale u Novosadskom pozorištu, kao što su mjuzikli „Kosa”, „Chicago”, „Rocky Horror Picture Show”, „Lady Marmelade”, ali i na neke srpske („Bila je tako lepa”, „Jugoslovenka”) i mađarske („Szomorú vasárnap”) numere.
Kao što su glumci u izvođenju ovog komada zaključili, pozorište i publika su povezani zauvek neraskidivom vezom jer „bez vas nema nas, a ni bez nas nema vas”. Zato smatram da ovu mjuzikl-komediju, koja sadrži i elemente nekih drugih žanrova, definitivno vredi pogledati jer doživeti tako usijanu atmosferu i bliskost s publikom u dosta momenata je jedno posebno pozorišno iskustvo kog će se svaki gledalac sećati, bilo da ga je ovo delo oduševilo ili šokiralo, jer ljubitelji pozorišta i umetnosti ne mogu ostati ravnodušni na jedan ovakav scenski spektakl.
Foto: Srđan Doroški
.jpg&w=384&q=90)
