Trećeg festivalskog dana sedmog Be:Femon-a, Bečejskog festivala monodrama, izvedene su predstave “Baš ti, baš tu” Vanje Matujec i “Dnevnik jednog ludaka” Dušana Matejića. Obe izvedbe ove večeri obeležili su izuzetni i energični glumački performansi.
“Baš ti, baš tu“ Vanje Matujec u produkciji glumačke družine Auzvinkl, jedan je dugi kontemplativni monolog o samoći i načinima jedne žene da prevaziđe otuđenost koja je usađena u moderne oblike međuljudskih odnosa. Nastala po tekstu Mirande Džulaj, američke književnice, scenaristkinje i konceptualne umetnice koja se u svom opusu bavila upravo ovim temama iz ženske perspektive, u režiji Brune Bebić ova kolekcija gorkoslatkih pokušaja da se premosti jaz između sebe i drugih, na maestralan način ističe glumačku energiju Vanje Matujec, koja je ovu monodramu uspela da načini izuzetno dijaloškom. Kroz retrospektivni kaleidoskop scena iz prošlosti, okružena scenografijom koja je čas stan, čas filmske kulise, čas kancelarija, ona – da li publici, da li svom bivšem ljubavniku, da li svim ljudima koji su ikada prošli kroz njen život? (Da li je publika deo njenog života?) - pripoveda o životu kao trenerice u školi plivanja, nespretnim pokušajima da spase klimavi brak, koketiranju sa ženom svog šefa – sve kako bi se na samom kraju istakla neminovna samoća i pomirljivost ljudskog bića koje je osuđeno na isto. Klimaks predstave upravo je metaforični segmenat gde junakinja odlučuje da se zajedno sa suprugom Kevinom bavi statiranjem u filmovima, gde njihov odnos uistinu postaje film – sa šlagerskim sladunjavim naslovom na francuskom – koji lepo traje sve dok režija ne načini rez. Glavni motiv ove monodrame upravo je nemogućnost komunikacije - pa i sama činjenica da je u pitanju monodrama, gde Vanja Matujec svojim nastupom u scenama koje bi prirodno bile dijaloške (posebno tamo gde simulira statiranje i večeru u francuskom restoranu sa suprugom) gotovo neosetno nadomešćuje sve (ne)prisutne karaktere. Simulirani bezglasni govor ovih dvoje statista, koji kamera samo vidi, a ne čuje upravo je tragikomika čitavog braka i posve – samoće dvoje ljudi na kraju ljubavi. Junakinja ove priče sve vreme kontemplira potragu za ličnom srećom kroz odnose sa ljudima i uvek je na korak od toga da je pronađe – pak, kroz svaki promašaj u odnosu ona je zapravo na korak od toga da sreću i svet pronađe u samoj sebi i sopstvenoj samoći. Jer i publika, kojoj se ona obraća, u ovoj monodrami postaje svedok i integralni deo njenog života, te junakinja sve vreme tokom ispovedanja, zapravo nije sama - kao ni bilo ko u sali.
Druga monodrama večeri „Dnevnik jednog ludaka“ Dušana Matejića, nastala je prema čuvenoj i često adaptiranoj pripovetci N.V. Gogolja. Ova predstava nastala je kao master rad na Fakultetu dramskih umetnosti i kroz seriju kratkih rezova (poput segmenata iz dnevničkog formata pripovetke) prikazuje podjednako i psihološku i sociološku razgradnju činovnika Popriškina i njegov put u ludilo. Gogolj, kao izuzetno aktuelan i savremen pisac, ovaj tekst smešta u period opresivnog sistema cara Nikolaja I. Matejićeva adaptacija takođe ostaje verna epohi u koju je smeštena, počevši od kostima do scenografije (minimalne ali vrlo aktivno i dosledno korišćene) – kao i do same doslednosti tekstu. Junak koji kroz rastuću frustraciju zbog nemogućnosti da dosegne svoje želje – primarno zbog neuzvraćene ljubavi prema ćerki svog nadređenog a koja za pozadinu ima socijalnu segregaciju – on trpi različite oblike unižavanja gde se (posve Frojdovski, naravno) kompleks niže vrednosti razvija u megalomaniju. Na sceni od nezadovoljnog činovnika naprasno dobijamo španskog kralja koji sam sebi šije plašt - ludačku košulju – što navodi dramu od idiličnog sveta u kome Popriškin ostvaruje autoritet nad imaginarnim podanicima i brige o svetskim (i svemirskim) političkim pitanjima do komičnog ludila i tragedije jednog malog čoveka posrnulog pod pritiskom neostvarenosti u ovakvom obliku socijalnog ustrojstva. Matejićeva izvedba je intenzivna i pohvaljena od strane žirija – on sa lakoćom prelazi iz geste u gestu, meša ironiju i cinizam do jakih emocionalnih izvedbi, pa tako ova adaptacija Gogolja, iako rediteljski dosledna epohi, i dalje izoluje gogoljevsku suštinu satire – jer satira je u svojoj biti komika koja pokazuje svu tragediju i malog čoveka i društva u kom on cirkuliše.
Čevrtog i poslednjeg dana Be:Femon-a odigraće se „Hasanaginica“ Marije Đajić i „Čovek sa cvetom u ustima“ (Az ember aki virágot hord a szájában) Molnar Zoltana (predstava ima titl na srpskom jeziku).
