Prvi Angažman Fest već je prešao pola puta, a ja sam konačno uspela da se priključim HuP ekipi koja prati festival. Treće večeri izvedena je predstava „Indigo“, zrenjaniskog Centra za kreativno odrastanje i multikulturalnu saradnju, u režiji Dušana Kalejskog. Moram da priznam da do sada nisam imala priliku da gledam ni mnogo predstava omladinskih trupa, a i među tih malo, još manje je bilo dobrih. To pišem da bih se opravdala kada kažem da nisam došla u Dom omladine sa visokim očekivanjima. Može da bude simpatično, zanimljiva je tema, verovatno mi neće biti dosadno – mislila sam. Definitivno nisam očekivala jednu od najprofesionalnijih i najkvalitetnijih predstava koje sam u poslednje vreme odgledala. A eto, desilo se...
Naslov indigo referiše na fenomen indigo dece, koji je nastao sedemdesetih godina prošlog veka, a tiče se dece koja su navodno sledeći korak u evoluciji, a odlikuje ih pojačana empatija, izražena kreativnost i generalno različitost u odnosu na vršnjake. S druge strane, naziv sugeriše na indigo papir, koji služi za prepisivanje – pravljenje kopije. U slučaju ove predstave, indigo dete je Luka. On piše neke nerazumljive pesme, ne voli puno da priča i da se igra kao ostala deca, rođendane provodi sam sa bakom i dekom, a svet poima previše zrelo za jednog sedmogodišnjeg dečaka. Kada se Luka rodio, njegovom tati srce je bilo puno. Sin! Biće kao Đoković! Biće patriota! Jupiiiiiiii! Ipak, nešto je pošlo naopako, izleda da je otac napravio grešku u vaspitanju i bio suviše blag... zašto Luka nije kao sva normalna deca?
Živimo u sistemu u kome je samo normalno okej i nedajbože da se po nečemu razlikuješ od ostalih. Zna se šta se oblači, koja muzika se sluša, kako se ponaša, o čemu se govori, a o čemu bolje da se ćuti (gledaj svoja posla, šta se praviš pametan manir). Ne valja iskakati iz mase, to nije zdravo i to nikome ne odgovara. I naravno, kreativnost nam je najveći neprijatelj! Zato deca kao što je Luka nisu shvaćena, a kamoli prihvaćena. „Indigo“ analizira ovu problematiku na više nivoa ‒ u porodici, među vršnjacima, u obrazovnom sistemu, ali tema nisu isključivo indigo deca. Tema je svaki vid različitosti i svako neprihvatanje iste ‒ od roditelja, koji često iz najbolje namere i iz kakvog straha sputavaju potencijale svog deteta koji se ne uklapaju u nepisane konvencije, preko vršnjaka koji surovo odbacuju svakog ko prekrši status kvo, do škole i čitavog obrazovnog sistema kao podmazane mašinerije koja na pokretnoj traci izbacuje poslušne i podobne, i sve k’o jaje jajetu. Kada malo razmislim, čudi me što se ni u jednom trenutku nije čuo „Another brick in the wall”, jer bi komotno ova pesma mogla biti lajtmotiv predstave...
Poremećeni doktor Karazmičinski, koji drži kreatorijum za popravljanje dece, savršen je prikaz sistema: izopačen, lud, navodno brižan i stručnjak za iskorenjivanje svega što je drugačije. Deca posle njegovog tretmana postaju idealna: samo bleja, samo Rasta! Kao obraz posle šamara bridela sam posle scene u kojoj doktor prezentuje plodove svog rada. Ti zombiji, oni su naša stvarnost, odzvanjalo mi je u glavi. Nekoliko devojčica iz publike komentsrisalo je kako neće moći da zaspi koliko su „jezive“ scene u doktorovoj laboratoriji. Mada su one mislile na frankenštajnsku atmosferu postignutu fantastčnom muzikom, koreografijom, kostimom i svetlima, možda nesvesne koliko nismo daleko od tog horora, moram da se složim sa njima – jeste jezivo.
Upravo zato je ova predstava važna: ona je poput poziva na buđenje. Bez stida i snebivanja upire prstom u problem, a sama po sebi predstavlja rešenje (barem na mikroplanu, što nije uopšte malo). Pokrenuta tema je, nije preterivanje ako se kaže ‒ civilizacijska. Jer ko zna koliko naučnika, pesnika, slikara, pronalazača ostalo je i tek će se zagubiti u lavirintu ovakvog sistema. Fantastična rediteljska rešenja, odlična interpretacija mladih glumaca, scenografija, kostim, muzika – sve je rezultiralo predstavom za primer. „Indiga“ nam treba više, pa će i mladih biti više u pozorištu. Kad bi predstave mogle u letktiru, ova bi trebalo da bude prva na listi (a ne bi bila, jer, jelte, sistem).
Večeras gledamo „Mrtvo more za početnike“ Teatra „Gimnazijalac“ iz Lebana.
Foto: Angažman Fest
