Čim sam ugledala poster za novi mjuzikl Pozorišta na Terazijama na Trgu Nikole Pašića, znala sam da će prisustvo na premijeri biti spektakularno iskustvo. Almodovar, žene i nervni slom – tri su pojma meni vrlo bliska. Ovaj mjuzikl, temeljen je na istoimenom filmu reditelja koji je, kako će neki čovek u lobiju pozorišta prokomentarisati, „voleo i razumeo žene više nego bilo koji drugi filmadžija“. Komad „Žene na ivici nervnog sloma“, rađen po španskoj crnoj komediji Pjera Almodovara, podsetio me je na magiju mjuzikla.
Režiju predstave potpisuje Nebojša Bradić, koji je sigurno prepoznao taj, slobodno možemo reći, „vapaj“ Almodovarove kinematografije da dopre do dasaka teatra. Izrazita sceničost, hipersenzibilni i dramatični likovi, upečatljiv saundtrek i specifičan crni humor Almodovarovih filmova, čine ih idealnim za dramatizaciju, a žanr poput mjuzikla potpuno im odgovara. Sam Almodovar, koga često nazivaju „ženskim rediteljem“, jednom prilikom je izjavio da misli da su „žene spektakularnije kao dramski subjekti“.
Komad otvara madridski taksista, pesmom o glavnom gradu Španije, preuzimajući na taj način ulogu naratora o intrigantnom ljubavnom trouglu. Taksista, iako naizgled nevažan lik, profiliše se kao observator sudbine glavne junakinje i njen „anđeo čuvar“ u svim najtežim trenucima. „Žene na ivici nervnog sloma“ je priča o tri osobne, živčane, ali i snažne žene, čije se sudbine neobično prepliću. U žiži je afera između glumaca Pepe i Ivana, za koju saznaje Ivanova zapostavljena, nevidljiva supruga Lusija. Pepinu najbolju prijateljicu, simpatičnu ali napornu manekenku Kandelu, takođe muče ljubavni jadi, pošto se zaljubljuje u teroristu, za kojim traga čitav Madrid. Postava mjuzikla je obimna, i iako je Pepa nesumnjivo glavni lik, niko iz glumačke postave nije zanemaren. Svaki od likova je slojevit i dobija prostor da ispriča svoju priču, tako da zaista dobijamo utisak da se upoznajemo sa svim žiteljima Madrida osamdesetih godina.
Crni humor, koji je jedna od odlika Almodovarovog umetničkog sveta, ispoljava se kroz dijaloge, ali i kroz samu pojavu likova na sceni. Posebno je komičan mladi par Karlos i Marisa, koji zbog svojih radikalno suprotnih osobina čini urnebesan spoj. Marisa je poštena i povučena, ali stroga i preka devojka, dok je Karlos stidljiv ali strasan, uz to i „mamin sin“. U prvoj postavi Karlosa glumi Slaven Došlo, koji je uspeo da idealno dočara ovakav profil ličnosti, i pokupi simpatije publike.
Suvišno je govoriti o izrazitim vokalnim sposobnostima cele postave, kao i uvežbanosti benda, koji pod španskom zastavom svira bosa novu, mambo i flamenko – utisak je kao da zaista gledamo film na velikom platnu. Muzika, koja je obojena hispano melodijama, pored toga što služi da razdrma i podigne raspoloženje publike, prenosi burna osećanja likova mjuzikla i poligon je kroz koji svaki lik ima nekoliko minuta ispovesti pred publikom. Kroz numeru „Nevidljiva“, Nenadova odbačena žena Lusija prenosi poruku o sudbini sredovečne žene, koja se više ne oseća poželjno. Pošto više nije privlačna muškarcima, Lusija se oseća nevidljivo, gubeći svoj identitet u društvu koje vrednuje ženu prema nivou privlačnosti koji prema njoj oseća. Glumica Pepa, koja je, makar na neko vreme, osvojila srce zavodnika Ivana, svoje ljubavne jade ispoljava kroz pesmu „Na ivici“.
Scenografija je, kako smo već i navikli kada je u pitanju jedino muzičko pozorište u ovom delu Evrope, efektna i inovativna. U crvenoj boji, zaštitnom znaku Almodovarove kinematografije, jesu karte, koje zauzimaju najveći deo scene. Na jednoj od karata, ne baš bilo kojoj, već na karti sa znakom kralja, prikazan je i Almodovarov lik, koji i na ovaj način dobija omaž od domaće ekipe. Karte služe da se glumci iza njih sakriju, ali i da otkriju neki prizor kad najmanje očekujemo i budući da se često dovode u vezu sa proricanjem u sudbine, možemo reći da se karte zaista jesu otvorile i da gledaoci zaista svedoče jedinstvenim sudbinama, ispričanim na duhovit ali upečatljiv način.
Foto: Vladimir Opsenica/Pozorište na Terazijama
