Treće večeri Novosadskih pozorišnih igara imali smo prilike da pogledamo „Ja, Sizif”, Lutkarske laboratorije iz Sofije (Bugarska) i „Hic sunt dracones” pozorišta „Continuo” iz Malovica (Češka). Dve naizgled različite predstave, ali i veoma slične po tome što je u obema ljudsko telo polazišna osnova za igru. Gledaocima je bilo dragoceno da pogledaju ove predstave i vide nešto novo i drugačije što nije toliko zastupljeno na našim prostorima.
„Ja, Sizif”, u režiji Veselke Kunčeve i u izvođenju Stefana Dodurovač koji je treći po redu glumac koji izvodi ovu monodramu, bavi se istraživanjem čovekovog večnog povratka sebi i kako je ljudski život ponavljanje jedne te iste radnje. Može se zaključiti da je Kamijev „Mit o Sizifu” osnovni motiv za građu ovog performansa, u kome se stara, arhetipska priča iznosi na novi način. Glumac je na početku obavijen najlon-čarapom i izgleda kao čaura gusenice. Na ramenima su mu dve figure ljudske glave, crna i bela, kao večite suprotnosti, ili kao večita borba dobra i zla. Pokrete sa leve strane tela miroruje na desnu i obrnuto. Izvođač Dodurov je permanentno fokusiran i koncentrisan, čemu u prilog govori kohezija njegovog kretanja sa muzikom. Premda je predstava mahom neverbalna, uz poneka onomatopejska sredstva, u pojedinim delovima čujemo glasove iz off-a koji iznose filozofska promatranja i polemisanja o apsurdnosti, spiralnosti radnje, predvidljivosti. Crna kutija koju Dodurov gura, vuče i nosi simbolizuje Sizifov kamen. Iz nje on vadi malu ljudsku glavu i inverzijom svojih delova tela izvodi radnje, te tako možemo da vidimo kako prsti na rukama postaju noge, dok su stopala ruke koje pomeraju listove knjige. Kroz oscilaciono prikazivanje uspona i padova, naposletku, uz improvizovanu harmoniku sačinjenu od ljudskih glava, vidimo trijumfalni završetak koji poručuje kako je zapravo život čudo i magičan i, uprkos svim teškoćama i patnjama, vredan življenja.
„Hic sunt dracones”, iako je po mnogome ženska i feministička predstava, režiju potpisuje muškarac Pavel Štaurač, a izvode je Sara Bokini, Kateržina Šobanjova, Ludmila Ješutova i Diana Kvaja. Predstava je vizuelna poema s elementima magije, apsurda i groteske. Ovaj specifičan performans kombinuje fizičko pozorište, animaciju materijala i objekata s principima vizuelnog umetničkog teatra. Glumice su u jakoj komunikaciji i sinhronizaciji između svojih tela, iako različitih starosnih dobi, pažljivo i poverljivo vode računa o pokretima i dodirima, kako ne bi povredile partnera na sceni. Takođe, neverbalno izvođenje praćeno je tenzičnom muzikom, koja izaziva dozu napetosti. Interesantno je da inače u predstavi muziku uživo izvodi Jakub Štaurač, ali sinoć nismo imali prilike za to iskustvo. Predstava je puna metafora i prilično je otvorena za individualnu interpretaciju. U jednoj sceni glumice uz pomoć gline kreiraju različite oblike, što bi moglo da predstavlja izvajanost ljudskog tela i težnja ka usavršavanju; u drugoj vidimo kako jedna od njih spreda nosi gipsani oklop, što može biti pokušaj izlaska iz svoje kože; kao i kutija na glavi, dok se u pozadini čuje lomljava stakla, moglo bi da simbolizuje haos u glavi ili skučenost. U navratima je često fokus na rukama i nogama i na kreaciju sastavljanja i rastavljanja ovih anatomskih delova. U ovom izvođenju glavni akcenat je bio na prezentaciji tela i pitanja telesnosti.
Večeras je na programu predstava „Plišana revolucija”, Kulturnog centra iz Osijeka (Hrvatska), zakazana za 19 časova na Velikoj sceni.
