Bertolt Breht je svoju prvu dramu napisao 1918. godine kao satirično podrugivanje tipu sentimentalnog pesnika ekspresionizma, neshvaćenog samotnjaka koji se dodvorava buržoaziji i nasuprot njemu stvorio antiheroja Baala, po kojem je i naslovio komad. Feničanski bog plodnosti, te starosemtiski bog munje i groma, imenjak je glavnog Brehtovog junaka. Ponašajući se kao božanstvo, on nedodirljivo hoda zemljom, nemaran, vitalan i bahat, oslobođen misli o posledicama svojih dela – kao vir koji sve što dotakne vuče sa sobom nadole, u nepovrat.
Na večernjoj sceni Malog pozorišta „Duško Radović”, Brehtov prvenac dobio je novo tumačenje. Reditelj Primož Ekart i dramaturškinja Tijana Grumić koja je zajedno sa njim radila na adaptaciji, fokus drame pomerili su sa Baala na žene sa kojima se on sreće. Baal je u izvornom komadu pesnik, a u adaptaciji popularni kantautor smrtonosnog šarma, čije nastupe verno posećuje grupa obožavateljki. One mu kliču, nose majice sa njegovim imenom – takozvani mrč. On ih ima u šaci i ne okleva da zloupotrebi svoj položaj, oslobođen pritiska moralnog kompasa, uveren da mu niko ne može ništa – čak ni sama smrt. Breht se u kasnijim godinama preispitivao da nije Baala predstavio kao odviše dopadljivog. Ipak, od početka do kraja ovdašnje adaptacije nema mesta za romantizovanje njegovog lika i dela, kako u njegovom ponašanju ne postoji ništa prijatno.
Mit o Plejadama provlači se kroz čitavu predstavu. Baal ga pripoveda ženama i devojkama koje obljubljuje, kazujući im priču o Orionu koji se, videvši Meropu, u nju na prvi pogled smrtno zaljubljuje. Goreći od ljubavi, moli Zevsa da učini da zauvek gleda u Meropu i Zevs od njega stvara sazvežđe, omogućavajući mu da je posmatra sa svog nebeskog trona. Kada i ona umre, Zevs i nju i njene sestrice diže na nebesa i posipa u zvezdano jato sestara Plejada. Romantičan gest, dok se ne setimo da Meropa nije pitana da li želi večnost provesti izložena Orionovom pogledu i koplju ovog mitskog lovca. To što je objekat Orionove želje, odrednica je koja joj je skrojila sudbinu, što dosta podseća na dinamiku ove predstave, jer ženski likovi nemaju nužno razrađen karakter, a o njihovim životima ne znamo ništa što bi ih u predstavi usidrilo. Njihovo sidro jeste Baal. Publika tokom cele predstave mnogo više saznaje o njemu, o njegovim konveksnostima, nego o njima – one su svedene na objekte Baalove želje. Njihovi likovi postoje u relaciji prema muškarcu, društvu i društvenom statusu, a ne zasebno, te tako imamo uloge mlade devojke od 17 godina, udate žene, prostitutke, omađijane mlade žene čiji se očaj otelotvorio u njenoj utrobi, kao i devojke Baalovog druga, Ekarta. Sve one dele sudbinu Merope – Baal je Orion, surovi lovac na scenskom nebu, a one njegov plen.
Još jedna intervencija adaptacije jesu scene u kojima se ženski likovi obraćaju publici, kao i tehničarima, stajući iza činjenice da je reč o predstavi, o mehanizmu koji radi i ima svoje pokretne delove, od kojih su neki podmazaniji, a neki – možda baš namerno – ne. Iako ruše četvrti zid, kao da postaje još očiglednije da između njih i nas postoji distanca, da i ako pokušamo, nećemo uspeti da do kraja razumemo njihov sudbinu. Na zidu koji su srušile, ispisuju svoja imena. U jednom od obraćanja publici, uvode motiv šampanjca. U drami, Breht šampanjac koristi za uspostavljanje grotesknog kontrasta između društvenog prestiža i ljudske bede – Baal i Ekart šampanjac donose u krčmu koja je ujedno i prenoćište za bolesne. Na ovaj način, nešto što bi trebalo da pripada svetu prestiža i slavljeničkom raspoloženju, deli se među ljudima koji su siromašni, marginalizovani i bedni. U predstavi, žene šampanjac dele kao nagradu onima koji tačno povežu mizogini citat i onoga ko ga je izgovorio, čime se uvodi ironija svečanosti i slavlja u temu koja nipošto ne nudi razloge za zdravicu. Iako je reč o prvoj Brehtovoj drami, te u izvornom tekstu ne nailazimo na klasične brehtovske postupke koje je kasnije razradio, neki od njih inkorporirani su u adaptaciju. Tako odmah za oko zapada ogoljenost scenografije, a za uho muzika koja je aktivni narator i učesnik u radnji. Najupadljivje na sceni je drvo koje nas podseća na neukorenjenost ljudskog stanja. Drvo će uvek biti slobodnije od ljudi, jer iako nas noge mogu odvesti gde nam je volja, drvo zemlja iz korena podupire, dajući mu stabilnost koju čovek nema; bez oslonca, prepušten je milosti ćudljivih vetrova i svakog trenutka bi se mogao preturiti. Pretura se i scena u scenu, prelazi nisu neprimetni i glatki, bubanj je tu, a njegova gromoglasost tek načeta, motiv smrada jedan je od ključnih, pa opet ne odlazi dalje od jezika – vonj, crvi, pacovi koji jedu lice utopljene sedamnaestogodišnjakinje, dočaravaju niz morbidnih slika koje nisu sasvim ispraćene onim što se događa pred nama. Rezultat nije visceralno iskustvo od kojeg se okreće stomak, već konstruisana priča koja od od početka jasno stavlja do znanja kako želi da bude protumačena. Ansambl čine Filip Stankovski, Dubravka Kovjanić, Jelena Ćuruviја Đurica, Nikola Malbaša, Anja Jovanović, Relja Štiglić, Nevena Kočović i Mina Nenadović, a mnogi od njih neretko su na sceni i kada ne učestvuju u dešavanjima koja se na njoj odvijaju, kao nemi posmatrači koji čekaju svoj red.
Baal je iskorišćen kao ogledalo koje razotkriva društvo, ogoljava brutalnost primalnog i nihilizam koristi kao izgovor za svoj nagon da uništava. On raskrinkava licemerje ostalih muških likova – Johanesa koji je mitologizovao Johaninu smrt i od njene tragedije skrojio sopstveni narativ, praveći od sebe žrtvu; i Ekarta koji najpre osuđuje Baalovo ponašanje prema Sofiji Gerber, ali se ispostavi kao jednako okrutan, jer ne može da prihvati da ona i dalje voli Baala. Njih dvojica nisu ništa drugo do kukavice koje dozvoljavaju Baalovo ponašanje. Generalno govoreći, njemu društvo gleda kroz prste, iako je trebalo davno da ga kenseluje. Jezik je prvi znak da tendencija ka nasilju postoji, te Baalovi izlivi verbalnih grubosti kojima obasipa žene oko sebe i to pred tuđim očima, treba da izazovu ogromnu zabrinutost i postave pitanje, kako se tek ponaša kada ga niko sem šume ne gleda.
U predstavi koja počiva na grubosti, tračak nežnosti zaiskri u trenucima kada su ženski likovi na okupu, kada dele svoje priče, govore o svom iskustvu, pa i kada kupaju Johanu iza belog čaršava, istog čaršava koji će postati pokrov za njeno mrtvo telo. Kao Plejade, tada postaju sestre, a njihovo jato vezano ljutnjom – divnom ženskom ljutnjom.
