Prve oktobarske večeri imali smo prilike da u Ateljeu 212 gledamo komad „Otac”, drugi deo trilogije Florijana Zelera („Majka”, „Otac” i „Sin”), u režiji Paola Mađelija. Vrsnu režiju, maestralnu glumu i slikovitu scenografiju zaokružuje muzika benda KOIKOI na čelu sa Markom Grabežom, koji takođe tumači lik Pjera.
Zloslutne melodije uvode nas u svet u kome živi ostareli, dementni Andre (koga igra briljantni Voja Brajović), i to baš onako kako ga on vidi – radnja je fragmentirana, satkana od Andreovih sećanja i doživljaja, čiji se akteri čas stapaju, čas klize u zaborav, te sa teškoćom razaznaje ko mu je ćerka, ko zet, ko medicinska sestra i šta se dogodilo njegovoj mezimici. Dok zajedno sa njim sklapamo priču njegovog života, nastojimo da razgraničimo šta je istina, a šta uobrazilja, gde počinje stvarnost, a prestaju sećanja. I mi smo kao i on zbunjeni, preplašeni i izgubljeni. Kako radnja odmiče, dezorijentišući zvukovi postepeno brišu konture stvarnosti i dok Andreu nepovratno izmiče njegov identitet, nama postaje sve jasnije šta se dešava i ko je koji deo slagalice; a sa ovom svešću nastupaju teskoba i poraženost.
Ruku pod ruku s muzikom, Andreov gubitak dodira sa stvarnošću dočarava nam scenografija koju je radio Darko Nedeljković. Inspirisan delima Renea Magrita, jednim od najvažnijih predstavnika nadrealizma u slikarstvu, na sceni se uzdiže veliki zid koji prikazuje čoveka bez lica, koji nosi polucilindar i lebdi između neba i tla. Magritovo stvaralaštvo karakterišu realni objekti okruženi nadrealnim prizorima, čime je posmatrač primoran da upotrebi maštu kako bi rekonstruisao skrivene elemente. Ne samo da mi kao posmatrači vidimo svet njegovim očima, već i Andre, poput nas postaje posmatrač svog života, dok preispituje stvarnost, zarobljen u telu osuđenom da se ne seća. U jednom trenutku on i bukvalno postaje naslikani čovek; uglas pevajući, ostali likovi na njegovu glavu stavljaju polucilindar, a na svoje navlače najlonske čarape. Ovaj prizor, koji podseća na Magritove „Ljubavnike”, predstavlja konačno preobraženje nekada poznatih lica u izobličene obrise. U istoj sceni, do malopre oslikani zid postaje zaglušujuće beo, gubeći svaki trag boje, svaku naznaku života.
„Otac” je prožet i komičnim trenucima, koji pružaju neophodan odušak i čine atmosferu toplijom i manje sumornom. Tako, na primer, kroz čitavu predstavu, Andre gubi i pronalazi svoj dragoceni ručni sat, za koji strahuje da će biti ukraden, insistirajući da bez njega ne može da se orijentiše. Pa opet, svaki put kada nas Voja Brajović svojom toplom, ljudskom igrom šarmira i nasmeje, postaje nam još malo teže da prihvatimo neminovnost onoga kroz šta Andre prolazi.
Centralni odnos predstave jeste odnos Andrea i njegove ćerke Ane, u izvanredno nijansiranom izvođenju Hane Selimović. Njihova dinamika pruža nam uvid u kompleksnosti demencije iz perspektive porodice pojedinca koji se sa njom bori. Ana se nalazi u izuzetno nezahvalnoj situaciji, primorana da bira između svoje sreće i brige o onemoćalom ocu. Samo bezuslovna ljubav omogućava joj da ostane kraj njega uprkos svim nemilim prizorima koje joj njegovo stanje svakodnevno priređuje. Dok mi vidimo čoveka koji podleže opakoj bolesti, Ana gleda u sopstvenog oca koji postaje sve bleđa senka osobe koju poznaje čitavog života. „Ti njega ne znaš od pre”, sa bolom u glasu govori svom partneru Pjeru. I mi, kao i Pjer, možemo samo da zamišljamo ko je nekada bio Andre. Ana ga opisuje kao snažnog čoveka koji je za nju bio autoritet; taj čovek joj sada traži da mu peva uspavanku. Njen tatica, nekada oličenje snage, pred njenim očima postaje bespomoćan poput deteta. Rastrzana između potrebe da živi svoj život i želje da pomogne svom voljenom ocu, (H)Ana u nama budi duboko saosećanje.
Ostale uloge tumače Ivan Mihailović, Dragana Varagić i Isidora Simijonović. Oni se smenjuju na sceni, pretapaju jedni u druge, izranjaju bez najave i potom odlaze bez objašnjenja. Andre ih sve teže prepoznaje, da bi, naposletku, proces preispitivanja kulminirao pitanjem: ko sam ja?
Priča „Oca” je i te kako teška i slojevita; ipak, Mađeli je uspeo da je ispriča tako da ona zvuči, izgleda i teče savršeno skladno. Gotovo da ne osetimo trenutak kada nas razoruža i preplavi tugom – trenutak kada Andre postaje i naš otac.
Foto: Atelje 212/Boško Đorđević
