Premijera predstave „Alisa u zemlji strahova” održana je, nakon nekoliko odlaganja, u četvrtak na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Reditelj Aleksandar Popovski i dramaturškinja Eva Mahkovic priredili su publici do sada neviđen spektakl i obradovali sve ljubitelje romana „Alisa u zemlji čuda”, Luisa Kerola.
Slovenačka dramaturškinja je pažljivo iskoristila karakteristike likova iz Kerolovog romana i uz kombinaciju novih osobina stvorila jedinstvene likove, odnosno suštu suprotnost nama već dobro poznatim junacima. Alisa, sada odrasla žena, traga za sopstvenim uspehom i identitetom, dok se usput sapliće o svoje greške i „pogrešne” odluke. Idealnom slikom života, koju je stvorila maštajući kao dete, a koja više podseća na fantaziju, glavna protagonistkinja sebi stvara problem i ne želi da prihvati život onakvim kakav on zaista jeste.
Da li je mašta stvarno jedino oružje u ratu sa stvarnošću, kao što kaže Mačak? Dok smo deca, ono što preokupira naš um jeste mašta. Stvaranje priča i fantazija u koje verujemo, kako „odrasli” kažu, čini nas decom, ali kada to mi zapravo odrastemo i kako se to desi? Ne uzimajući fizički izgled u obzir, šta je to što nas pretvara u ljude, a ubija decu u nama? Strahovi? Briga? Posao? Roditeljstvo? Prijatelji? Kako to da neki ljudi ostanu deca u duši i kada „odrastu”?
Alisa kroz celokupno delo pokušava da ubedi ljude oko sebe, ali i sebe samu, da je dovoljno zrela, odrasla i spremna. Na početku predstave, kada se u sali ugase svetla, publika ima priliku da vidi glavnu junakinju kako prvi put dolazi kod svog psihijatra. Svaki početak je težak, a posebno onaj kada je potrebno da ispričate priču čijeg prologa se ne sećate. Tako Alisi uz nedostatak reči, ponestaje vremena, te sa svojim psihijatrom odlazi u zemlju svojih problema, odnosno strahova. Tamo se susreće sa junacima kojih se seća iz detinjstva, ali vremenom provedenim u zemlji iz mašte shvata da ona njih ne prepoznaje, jer prošlo je onoliko vremena koliko je potrebno da i oni sami odrastu.
Najuzbudljiviji deo predstave je njen vizuelni identitet. Od kostima, inspirisanih prvobitnim Kerolovim romanom, do očaravajuće scenografije koja gledaoce odvodi u potpuno novu dimenziju i dosta komplikovanog mizanscena. Utopija u Alisinoj glavi preneta je na scenu tako što je više velikih, tamnih crnih i zelenih, najlonskih „kesa” bilo ispunjeno vazduhom, kreirajući efekat stena, hladnog i okrutnog prostora. Kako junakinja prolazi kroz segmente odrastanja i života, rasveta na sceni se menja: na početku je svetloplava, sredinom predstave crvena i na kraju crna, opisujući tok misli naše junakinje.
Strahovi, koji se manifestuju kroz pomenute segmente, zauzimaju specifično doba u životu jednog čoveka. Kao što je i sam reditelj najavio, Alisa u svojoj utopiji počinje od upoznavanja sebe, otkrivanja sopstvenog identiteta i preispitivanja seksualnosti. Nastavljajući niz, ona teče kroz promene, kroz doba u kome mladi obično gube ideale i politika se meša u život, zatim kroz brak i majčinstvo, gubitak, prevaru i toksičnu vezu, kroz žrtvovanje i to na šta je sve spremna da uradi da bi uspela, i na kraju do finalnog suđenja, u kome se na test postavlja njena zrelost i suština žrtvovanja sopstvene sreće radi uspeha.
U strahu srećemo nešto van nas samih, a ono što srećemo jeste poricanje onoga što želimo. Poricanje vremena je glavna tema ove drame. Alisa se kroz život vodila motivom da vremena uvek ima i da će ga uvek biti, dok na kraju ne sazna da je, uprkos upozorenjima poznanika, njeno vreme isteko. Da li nečije vreme može isteći u 35. godini života? Danas se smatra da može. Ukoliko osoba nije uspešna do 35. godine, tvrdi se da je za sve nakon toga kasno. Za roditeljstvo, karijeru, uživanje, brak, uspeh. Strah od kašnjenja je kod ljudi probudio potrebu za nezvaničnim „pravilima ponašanja” i receptima za uspeh. Klaustrofobija u vremenu je jedan od najzastupljenijih strahova danas. Kada u životu „uspemo”, ukaljamo svoje ime i moral, na kraju stanemo i zapitamo se: „Da li je svo to žrtvovanje bilo vredno?” i svaki pojedinac dobije svoj jedinstveni odgovor.
Milena Radulović je u svojoj debitantskoj ulozi trijumfovala kao vodeća uloga, uz celokupnih 140 minuta bez pauze na sceni. Radovan Vujović i Milan Marić su publiku nasmejali do suza svojim performansom, iako likove koje tumače niko ne bi voleo da ima u svom životu. Bez songova, koji predstavu pretvaraju u polumjuzikl, doživljaj ne bi bio isti. Na tome se možemo zahvaliti Ivi Stefanović i Bobi Mićalović, ali i Nebojiši Ljubišiću, koji svojim vokalnim sposobnostima boje atmosferu u sali. Mladi glumci: Denis Murić, Jovana Belović i Tamara Šustić briljirali su kao trio u segmentu „ptičija trka”, zbog koga će se većina vratiti na reprizu predstave kako bi ispratila svaki pokret njihove genijalne pojave u toj sceni.
Popovski se na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta vraća sa još jednim uspešnim autorskim projektom. Nakon „Metamorfoza” i „Hamleta”, nema sumnje da će i „Alisa u zemlji strahova”, biti jedna od najgledanijih predstava na repertoaru JDP-a i da će se igrati dugo nakon premijere. Ovo je predstava koja na misli publike ostavi onaj vodootporni pečat zbog čije dugotrajnosti su svi zahvalni.
Foto: Nebojša Babić
.jpg&w=384&q=90)