Danas je u ulogama Malkoma, Aksela i Borisa Dubreckog u Narodnom pozorištu; glumu završava 2015. u klasi Dragana Petrovića Peleta. Publika ga od tada gleda u likovima Franca i Albertina u JDP-u i sveštenika Kartera u Ateljeu, ali i serijama – „Žigosani u reketu”, „Branilac”, „Nečista krv”, „Čudne ljubavi”. Razgovarali smo sa mladim glumcem iz Kotora koji pre deset godina nije mogao ni da sanja da će postati stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu – Vučićem
Perovićem.
Šta je to univerzalno u predstavi „Rat i mir” što je čini toliko voljenom od strane različitih profila ljudi, starosti, iz različitih država...?
To što je klasik. „Rat i mir” je za sve uzraste, ali i za neke buduće generacije vrlo važna literatura. Klasici se bave temama koje su uvek aktuelne i koje se u različitim periodima života drugačije shvataju. Ako neko dođe na predstavu i samo sluša rečenice iz ovog dela, to je dovoljno da na kraju sa predstave izađe oplemenjen. Svakako da je nekome „Rat i mir” sjajna predstava, nekome i ne baš, neko se pita zašto nema scenografije… Ljudi kada dođu u pozorište, oni su tu prisutni sa svojim intimnim svetom. Predstava se nekome svidi ili ne, to je nešto subjektivno i često nema veze konkretno sa mnom, već sa tim koliko ti svoju istinu možeš da poistovetiš sa onom koju gledaš.
Tvoj lik Aksela u „Pelikanu" se čini dosta specifičnijim i upečaljivijim od lika Borisa Dubreckog u „Ratu i miru”. Zašto neke uloge nailaze na veću pažnju kod publike, a druge koje su podjednako kvalitetne prolaze gotovo nezapaženo?
I sâm često o tome razmišljam. „Pelikan” je meni bio zahtevniji od „Rata i mira”. Obe uloge su dovoljno daleko od mene privatno i onda mi je zanimljivo da ih radim. Zanimljivo mi je da igrajući shvatam nekoga ko je toliko drugačiji od mene. To je onaj trenutak spoznaje svih čari pozorišta i igre u pozorištu. Rekao bih da je možda „Rat i mir” bolja literatura, ali i publiku nekada ume da privuče samo naslov predstave. Boris Dubrecki je „tržišni” tip ličnosti, ima karakter berberske stolice, on je uvek tu da učini sve samo da dođe do pozicije. On i svoju ljubav, Natašu Rostovu, uspeva da propusti zarad nekog staleža i zvanja. Kod Aksela je u pitanju zlo, tu sam se trudio da nađem jednu drugačiju boju u odnosu na tu porodicu – oni su porodica, a ja sam zet. Kada sam čitao tekst za „Pelikana”, pokušavao sam da nađem tu neku komičnu nit, iako je to tragedija.
S obzirom da klasici važe za one koje je teže raditi, šta je to što ti je barem malo olakšalo stavaranje lika Malkoma u „Magbetu”?
Dosta mi je lako da igram Malkoma, zato što mi je partner Jovan Jovanović i imam tu sreću da sam na sceni uvek kada je i on. Tu igru sa partnerom i za partnera o kojoj toliko slušamo na fakultetu, u ovoj predstavi sam i doživeo. On je taj koji mi saopštava o smrti oca, ja sa njim odlazim da se osvetim, ja sam tu kada do njega dolazi vest da su mu žena i deca mrtvi… Jovan i ja se privatno družimo, tako da mi je drago što smo imali priliku da deo našeg prijateljstva iznesemo i na scenu.
Koliko tebi lično prijaju klasici koje radiš u poslednje vreme?
Meni klasici jako prijaju i u tom smislu sam privilegovan što pripadam Narodnom pozorištu, jer se ono uglavnom i bavi klasicima. Koliko se ja snalazim u njima – to je druga stvar, ali volim da ih radim i čitam, jer je suština svega sadržana u njima. Ali mislim da se ne bih loše snašao ni u repetoaru Ateljea, koji ima savremenije stvari.
Prvi put si u predstavi „Izbiračica” zaigrao u Narodnom. S obzirom da nisi prošao kroz ceo proces nastanka lika, koliko je takvo „uskakanje” u predstavu bilo teško ili nezahvalno?
U „Izbiračicu” sam uskočio u decembru 2016. godine. Za mene lično je to bio izazov, a pogotovo kada se desi ovakva situacija gde samo ja ostajem da igram tu ulogu. U „Izbiračici” sam najviše gledao da partnere ne poremetim svojim replikama i da izgovorim sve što treba. Sa kasnijim igranjima sam menjao neke stvari i više prilagođavao sebi. To jeste jedna vrsta procesa u građenju lika, iako nisam bio tu od samog početka. Uskakanje ima i dobrih strana jer neko „napravi” lika umesto tebe, a ako je na raspolaganju dovoljno vremena za spremanje uloge, to može da ispadne jako dobro. Sa druge strane, ako moraš da uskočiš u predstavu a vreme za pripremu je samo nekoliko dana, to ume da bude prilično stresno. Ja sam u „Izbiračici” imao dovoljno vremena da se spremim, iako nije mala uloga. Tu imam dosta monologa, a i scenografija je takva da na sceni postoje brojni ulazi i vrata, pa se treba snaći i zapamtiti gde se ulazi, izlazi…
Sa kakvim se sve padovima i preprekama susreće mladi glumac u Srbiji danas? Kako i čime ih prevazilazi?
Dobri uzori, kvalitetan sadržaj i kvalitetne knjige mogu svakoga da izvuku na površinu. Moji padovi su bili zasnovani na preispitivanju – da li je ovaj posao za mene i da li ja treba da ostanem u njemu. Prvi pad se desio na drugoj godini akademije, u prvom semestru, kada smo radili imitacije, to mi jednostavno nije išlo. To je bio moj prvi pad – naišao sam na prepreku, a nisam znao kako da je preskočim. Ono čime se padovi prevazilaze jeste i vera u svoj instinkt i sposobnost da prepoznaš zašto si odlučio da se baviš baš time, kao i šta je to što te uzbuđuje. Mene sada trenutno uzbuđuje pozorište i kvalitetan tekst. Ali naravno, dobri uzori, knjige i kvalitetne osobe za druženje su mene uvek izvlačili kada padnem. Ja lično moram da se „nahranim” kvalitetnim sadržajem koji će me izvući iz sopstvenog mraka. A mrak postoji zbog konstantne sumnje i preispitivanja – da li si sposoban za nešto i da li je to za tebe.
U nekom od intervjua si rekao kako predstave deliš na one koje te uzbuđuju, u kojima želiš da učestvuješ dok ih gledaš i na one druge. Koje su to predstave za koje i sam poželiš da si deo njih?
„Cabares cabarei” je predstava na koju volim da odem i koja me uzbuđuje kada je gledam. Ali svakako da ne bih mogao da budem sa Zijahom na sceni jer je to monodrama. „Čekaonica” jeste ta predstava u kojoj poželim i sam da učestvujem, kao i „Osama-kasaba u Njujorku”. Takođe „Mletački trgovac”, „Šine” i „Tartif” sam voleo da gledam, ali su to predstave koje se više ne igraju. Divna predstava sa mladim glumcima koju sam nedavno pogledao je i „Beogradska trilogija”. To je moja preporuka. Takođe i „Pristanak” i „Kako je poludeo gospodin R?”.
Foto: Mirjana Janković
