Sa mladim glumcem Nedimom Nezirovićem našli smo se baš tog dana kada je preuzeo diplomu Fakulteta dramskih umetnosti, koji je upisao 2015. godine došavši iz Novog Pazara. Uz iskustvo koje se sastoji od desetina uloga u pozorištu ali i na televiziji, Nedim nam je pričao o trenutnim ulogama u Narodnom pozorištu, Beogradskom dramskom, Dušku Radoviću, ali i o angažmanu u novom, društveno angažovanom i vaninstitucionalnom „Hartefaktu”.
Foto: Angelina Marković (hocupozoriste.rs)
U predstavi „Bilo bi šteta da biljke krepaju” svaki od glumaca otkriva deo svoje intime, tako da postajete koautori. Koliko si ti ličnog uneo u predstavu i u čemu se ta vrsta pristupa razlikovala od uobičajenog?
U pitanju je priča koja prati raskid dvoje ljudi koji su dugo živeli zajedno i bili u ljubavnom odnosu. Bilo je neminovno da unesemo neko svoje, lično iskustvo, jer smo svi već prošli kroz to. Tako da je lično u onoj meri koliko smo mi svog životnog iskustva uneli u to. Pozorište je intimno, to je živa stvar, a taj tekst reprodukujemo u odnosu na naše lične i glumačke habituse pa smo u tom smislu koautori. Nismo donosili svoje realno iskustvo iz života u predstavu - ja igram ljubavni par sa Markom Vasiljevićem iako nemam takvo iskustvo ljubavnog odnosa sa muškarcem, te je sve na nivou pretpostavke. Međutim, to je manje važno u odnosu na suštinu - što je zapravo priča o ljubavi. Tekst je univerzalan, s obzirom na to da govori o raskidu u strejt odnosu, a zatim i u gej vezi. Ideja cele priče je bila ta da je ljubav jedna i da publika u jednom trenutku shvati da su osećanja ista u obe verzije.
Hartefakt predstave se igraju u stanu gde publika sedi u dnevnoj sobi glavnih likova. Koja je uloga takvog prostora i koliko on utiče na publiku i na drugačiji doživljaj predstave?
U takvom prostoru smo mnogo izloženiji, prostor je manji i intimniji - publiku čini pedesetak ljudi. Igra se u ambijentu tog stana, koristi se i kuhinja, dnevna soba... To je posebno iskustvo kako za nas, tako i na publiku - u onoj meri u kojoj smo mi kao glumci izloženi, izloženi su i oni. Čini mi se da publici čak nekada ume da bude i neprijatno, jer je obično sakrivena negde u mraku, a ovde je izložen i na sceni koliko smo i mi. Na neki način i oni postaju akteri predstave i učestvuju u stvaranju atmosfere, ali i čuju svaki šum ili pokret stolice. Uvek je izazovno, koliko god puta da igramo. Tu nema mesta za laži. Nemamo prostora da se sakrijemo, sve mora da bude istinito i u trenutku. To je velika škola za nas glumce. Ja sam srećan što imam priliku da pored institucionalnog pozorišta igram i u ovakvoj vrsti prostora. Čini mi se da tako oštrim svoj zanat, a u ovim godinama mi je to najvažnije - iskustvo je nešto što nosim sa sobom u dalji rad.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
U kojoj meri budućnost pozorišta vidiš u vaninstitucionalnom i društveno-angažovanom pozorištu kao što je Hartefakt?
To nije nešto novo, bilo je ovakvih prostora u Beogradu i ranije, ali je menjalo oblik, zatvaralo se... U metropolama i velikim gradovima širom Evrope takva vaninstitucionalna pozorišta poput Hartefakta nisu retkost i ona funkcionišu izuzetno dobro. Više je pitanje toga koliko smo mi ovde hrabri. Mislim da je izuzetno hrabro i ujedno lucidno da ti danas otvoriš pozorište, ali se pokazalo da u slučaju Hartefakta to funkcioniše jako dobro. Predstave koje su za sada na repertoaru su uvek pune! Ja se nadam da će to zaživeti i da će komercijalna publika shvatiti da pozorište ne mora da stanuje u velikim zgradama sa barokno ukrašenim galerijama, nego da zaista može sjajno da funkcioniše u nekim alternativnijim prostorima. Lično bih voleo da vidim pozorište možda u nekoj fabrici u Beogradu.
Radnja „Rata i mira” je smeštena u period kada se rat uvukao u ljude i tadašnji svet. U kojoj meri je tvoj Napoleon inspirisan današnjim svetom i diktatorima u njemu?
Želja za moći i ostvarivanjem u tom smislu, bazirana je na mentalnim crtama koje su kod svih tih velikih vojskovođa i diktatora iste. Čini mi se da kada govorim monolog kao Napoleon, ljudi u publici pomisle da je to dramaturg napisao tako da se odnosi na vreme danas. A to je zapravo integralan monolog iz „Rata i mira” koji je pisao Tolstoj i tu ništa nije dodatno osavremenjeno. Savremenost velike literature se krije upravo u tome što se bavi čovekom i što može da se preslika na bilo koje vreme. Napoleon je bez nekog velikog rediteljskog, glumačkog ili dramaturškog truda - savremen takav kakav jeste. Istorija i takvi ljudi se ponavljaju. Inače, Napoleon u predstavi „Rat i mir” prekida melodrame života tih ljudi iz romana i njihovih ljubavnih priča. Vodio sam se osnovnom idejom da Napoleon zapravo donosi taj rat među te ljude. U jednom trenutku on svira klavir, a ostali igraju uz tu muziku, što je vrlo jasna referenca.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
U predstavi „Pelikan” igraš sina Federika, borca za istinu koji do kraja ostaje usamljen u toj borbi. Koliko ima takvih, usamljenih ljudi koji mogu da se poistovete u toj borbi za pravdu u današnjem svetu?
Takvih ljudi ima i u situaciji smo da danas da retko ko ima priliku, odnosno privilegiju da ne bude usamljen. Vreme je takvo da ne postoji univerzalna istina i istina za koju bismo se borili. Mislim da je posebno težak položaj nas mladih u Srbiji, gde je zbog političkog sistema kakav postoji - sve nekako relativizovano do krajnjih granica. Čini mi se da mladi ljudi ovde ne mogu da se oslone ni na jednu političku ili društvenu opciju koja bi se činila dovoljno objektivnom i otvorenom za to da im je važno šta to mladi osećaju, misle i žele. Biti usamljen je možda najlakše u zemljama poput Srbije, jer ovu zemlju jednostavno ne zanima šta su potrebe mladih.
Koji je glavni razlog njihove neshvaćenosti i usamljenosti?
Svaki mladi čovek koji se danas zapita nad sistemom u kome živimo jeste prosto usamljen. Ali smo mi, usamljeni, možda i zajedno u tome. Poslednjih tridesetak godina živimo u nekom stanju društeve hibernacije koja nikako da se završi. Tako da sve ono dobro što se u kulturi i društvu desi, donese neki entuzijazam koji ostane u malim krugovima. Društvo je duboko podeljeno, što je i bio cilj političke strukture koja poslednjih dvanaest godina vlada ovom zemljom. Nije mnogo bolje bilo ni ranije, ali se čini da su motivi danas mnogo dublji i da je društvo podeljenije nego ikada, iako postoje izuzeci kada nas neke stvari i okupe. Nije se do sada desio pojedinac koji bi to uradio, ali mislim da će to ekologija uraditi. To je jedina tema koja se tiče svih nas, nezavisno od toga odakle smo, i jedina tema koja može da nas sve poveže na globalnom nivou.
Foto: Malo pozorište „Duško Radović”
Deca su najiskrenija publika, posebno kada gledaju likove o kojima već znaju nešto, kao što je slučaj sa predstavom „Bambi” u kojoj i ti igraš. Koja očekivanja, po tvom mišljenju, deca najviše imaju od jedne predstave?
Deca imaju mnogo jasnija očekivanja od odrasle publike. Njima predstava treba da bude primamljiva i istinita. Sve što oni zahtevaju od pozorišta jeste da ih se tiče. Kada ih se ne tiče, oni su nemirni, žele da izađu ili da pričaju sa roditeljima... Imam tu sreću da igram u „Dušku Radoviću” dve predstave. Nakon desetak minuta svakog igranja je apsolutni muk, iako u početku nemamo njihovu potpunu pažnju. Njih „uzme” ta tematika, postane im toliko interesantno da pomno prate predstavu do samog kraja. „Bambi” je jedan veliki iskorak, jer je to savremena predstava sa minimalističkom scenografijom punom simbola koji mogu potpuno individualno da se tumače. Pozorište za decu često zna da bude podražavajuće, jer ljudi nisu dovoljno hrabri da eksperimentišu. Ja sam stava da kod dece postoji veći prostor za eksperiment nego kod odraslih i izuzetno mi je važno da igram za decu. Revolucija u pozorištu kreće od dece, jer će to jednog dana biti publika koja će moći da prati mnogo ozbiljniji sadržaj i da zna da ga čita. Raditi u pozorištu za decu je izuzetno odgovorna stvar, jer usađujemo materijal kod dece koja su otvorena knjiga i imamo privilegiju da kod njih ostavimo neki misaoni trag. Odrasli dolaze u pozorište sa nekim očekivanjima i prethodnim iskustvom. Deca u pozorište dolaze da ih ti iznenadiš.
Kada se desi da postoji raniji uspeh sa predstavom i podelom kao što je bio „Idiot” u Narodnom, u kojoj meri se oseti pritisak od velikih očekivanja publike i u čemu se ovaj proces postavljanja razlikuje od prethodnih u kojima si učestvovao?
Od te postavke je prošlo dosta vremena. Ne postoji presija, jedino je prisutna neka vrsta nestrpljenja jer se očekuje nešto klasično, a ovo će biti sve, samo ne to. Ipak režiju radi Ivica Buljan, koji je vrlo savremen reditelj, a pored toga koristimo i Tabaševićevo čitanje, pogledali smo gomilu filmovima koji su imali referencu na „Idiota”, a za koje pre ovog procesa nikada ne bih ni pomislio da imaju nekakve veze... To je jedan specifičan proces, cela ekipa je zajedno detaljno čitala roman. Ivica Buljan je, pored toga što se bavi režijom, završio i komparativnu književnost, tako me je to čitanje romana koje smo imali na probama naučilo kako se velika klasična literatura detektuje i zapravo čita. Ja inače igram Rogožina i za mene je ovo bio poseban susret u pozorištu i jedno veliko iskustvo. Buljan je neko ko daje punu autonomiju glumcima da sami budu kreatori celovitog materijala uključujući i dramski, i rediteljski, kao i glumački deo.
