„Nikako da se pogodi - sloboda i život”

Sam kraj 2024. godine bio je sačuvan za premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Poslednje dane prošle godine obeležila je premijera predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu” našeg čuvenog pisca Dušana Kovačevića, u režiji Milana Neškovića.

U istorijski turbulentnom periodu između Sarajevskog atentata i bitke na Ceru, ispričana je priča o običnim ljudima i njihovim životima koje će nadolazeći rat dodatno potresti. Pratimo dve strane priče: kolektivnu – o jednom društvu i njegovom pogledu na rat i individualnu – o ljubavnom trouglu u ratnim okolnostima. 

U prvi plan ipak izbija melodramska ljubavna priča: Katarina, mlada je devojka udata za Đorđa, lokalnog žandara, koga vara sa Gavrilom, ratnim invalidom iz balkanskih ratova. U selu Brestovcu, gde se većina radnje odvija, postoji velika podela između muškaraca koji su vojno sposobni i onih koji su ostali bogalji posle nedavno završenih balkanskih ratova. Kada dođe do mobilizacije sposobnog stanovništva, u selu ostaju invalidi sa ženama i decom. Još veći sukob među muškarcima pravi se kada su na front dovedeni i odbačeni bogalji jer su oni na frontu bili uplašeni da im ovi ne razore ognjišta.

Odmah na početku vredi pohvaliti maestralan glumački ansambl koji je poprilično dobro uigran. Zajedno sa glumcima, pažljivo osmišljena scenografija i kostimi izmeštaju nas u Srbiju pred sam početak rata i verno prikazuju epohu. Originalna muzika i napisani tekstovi daju ovoj izvedbi originalnu crtu što upotpunjuje utisak da smo od već naširoko poznatog teksta dobili sasvim novu, savremenu predstavu.

Na samom početku predstave, Milan Marić i Jovana Belović veoma dinamičnim kretanjem po sceni uz originalnu muziku i pažljivo napisane tekstove nam dočaravaju strastveni odnos Gavrila i Katarine. Oni ne mogu da se odupru svojim strastima i ogromnoj privlačnosti između njih dvoje, iako su kao individue potpuno različiti i gaje različite vrednosti. Katarinin muž, Đorđe koga tumači Nikola Rakočević veoma uverljivo oživljava lik supruga koji je potpuno nemoćan pred svojom ženom i njenim ljubavnikom. Đorđe izgleda kao osoba bez autoriteta, kako u službi, tako i u braku, što je u patrijarhalnom svetu, kakav je ovaj koji posmatramo na sceni, nedopustivo.

Priča ovog ljubavnog trougla svakako jeste privlačna gledaocu, ali ono što nas tera na promišljanje gledajući ovaj komad jeste priča o narodu i ratu.  Umesto da nam rat i otuđenje budu daleko strane teme, one su i danas, nažalost, i više nego prisutne u našoj svakodnevici i čine ovu predstavu aktuelnom. 

Veština Dušana Kovačevića da uz upotrebu humora opiše mentalitet našeg naroda prisutna je i u ovom komadu. Postavljajući priču u ratno vreme, vidimo ljude koji skidaju maske sa svojih lica, prikazuju svoje pravo „ja” i koliko će pojedinac u teškim vremenima paziti samo na sebe, ne sluteći da time doprinosi još većem raskolu u društvu. Podeljeno društvo koje jurišajući iz rata u rat traga za slobodom, najbolje je sumirano u samo jednoj rečenici lika doktora Konstantina Grka: „Vi ste složni samo kad treba izginuti, čim je pa živeti, posvađate se.” 

Način na koji se tretiraju bogalji iz prošlog rata prikazuje još jednu bolnu istinu: nismo spremni da prihvatimo različitosti onog drugog i probamo da pronađemo zajednički jezik. Nedostatak empatije i komunikacije u društvu dovešće do apsurda - oni koji se međusobno mrze, razrešenje svojih sukoba pronaći će u zajedničkoj smrti. 

Nakon podizanja zavese i aplauza, ostaje nam samo da se zapitamo: Ako su teme o ratu i slobodi koje su bile aktuelne pre više od sto godina, aktuelne i danas, da li se istorija ponavlja ili mi ne poznajemo sopstvenu istoriju da bismo učili na greškama iz prošlosti? A onda se kao odgovor same nameću deda Aleksine reči: „A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno.”

Foto: Nebojša Babić