Edmon Rostan, krajem XIX veka, napisao je herojsku komediju o velikom romantičarskom junaku koji se od tog trenutka svrstava u sam vrh dramskih klasika. Inspirisan životom pisca Sirana de Beržeraka, Rostan određeni deo života pisca, uz dozu fikcije pretače u dvanaesterce i na francusku scenu vraća romantičarski teatar. Nakon više postavki u Narodnom pozorištu u Beogradu tokom prošlog veka, ovaj klasik se sada našao na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Gorčina Stojanovića.
Sirano, pesnik i idealista, veoma je uspešan duelista i ratnik. Zaljubljuje se u svoju dalju rođaku Roksanu, kojoj se plaši da izjavi ljubav, a njegov manjak samopouzdanja ogleda se u njegovom fizičkom izgledu. Naime, zbog svog velikog nosa, Sirano smatra da nije vredan ljubavi tako lepe žene, čak i pored svojih plemenitih duhovnih osobina. De Giš je pukovnik koji takođe gaji simpatije prema Roksani, a u međuvremenu izbija rat između Francuske i Španije, u koji odlaze Sirano, De Giš i mladi kadeti, među kojima je i Kristijan.
Roksana, se zaljubljuje u Kristijana, mladog i lepog kadeta koji pored svog dobrog fizičkog izgleda i nije baš toliko produhovljen. Zbog toga mu Sirano pomaže i u njegovo ime piše ljubavna pisma Roksani.
U ovoj postavci, reditelj se odlučio za veoma kompleksnu i produkcijski zahtevnu scenografiju koja se često menja tokom trajanja čina. Zahtevnu scenografiju upotpunjuju raskošni kostimi koji u potpunosti dočaravaju Francusku i njeno društvo tog doba. Svog Sirana, reditelj počinje od kraja, pa tako predstava počinje petim tj. poslednjim činom, da bi nas zatim vratio na prvi čin i početak komada i na kraju se završava kako je i počelo, poslednjim činom. Korišćenjem retrospekcije publika stiče utisak kohezivne predstave i jedinstvene celine.
Mnogobrojni glumački ansambl uspeva da na odličan način iznese stihove pred publiku, a da se pritom ne izgubi čar komedije. Štaviše, stihovi još više doprinose komičnim trenucima u predstavi i ovaj komad čine jedinstvenim.
Malo je reći da je teško odigrati ovako kompleksnu naslovnu ulogu, ali Dragan Mićanović kao Sirano veoma samouvereno i uverljivo iznosi ovu veliku ulogu. Kroz njegovu interpretaciju, uočavamo više naličja Sirana, a ne samo onog velikog romantika koje je opštepoznato publici. Tokom cele predstave, u trajanju od skoro tri sata, vodi publiku kroz ovu magičnu i veliku priču o Siranu koji svoju ranjivost i osećanja brani veštim mešanjem humora i stihova.
Pored velikog broja likova u ovom komadu, stiče se utisak da se publika, uz lik protagoniste, najviše oduševila Anitom Mančić u ulozi De Giša. Vredi napomenuti da su se i mnogobrojni mladi glumci odlično snašli u ovom klasiku, s obzirom da je nekima ovo prva velika profesionalna predstava.
Veoma pažljivo biranom muzikom ističu se dramatični delovi u komadu, što opravdava rediteljeve reči da se zapravo radi o tragikomediji, iako je podnaslovljena kao herojska komedija.
Koliko smo spremni da žrtvujemo sebe zarad ljubavi? Da li ćemo postaviti granice sopstvenoj slobodi zarad ljubavi? Da li možemo imati i slobodu i ljubav, ili moramo da biramo jedno? Ovo su samo neka od pitanja na koja se reditelj fokusirao u ovoj postavci. Možda na prvi pogled po svojoj tematici i poreklu ne deluje kao komad koji može biti blizak publici. Ipak „Sirano” nas zapravo uči da nam danas fale i sloboda i ljubav. Učaureni u svoje rutinske svakodnevice, bez puno empatije za druge ne prkosimo standardima u koje nas je društvo u kom živimo ukalupilo. I tako, ostajemo bez onoga što je najvrednije za jednog čoveka, a to je sloboda.
Gledajući kako prkosi svima i žrtvuje sve zarad svojih ideala, shvatamo da danas među nama ne možemo pronaći Sirana. Ali zato ono što ne možemo pronaći u stvarnom životu, tražimo barem u tragovima u pozorištu, i to nam ovaj tročasovni pozorišni spektakl i pruža.
Foto: Nebojša Babić/JDP
.jpg&w=384&q=90)