Šoping centri, masovni popusti, teror sreće uprkos sve većoj usamljenosti – sve su to bliski fragmenti našeg života o kojima možda i ne razmišljamo kritički. Da li nas je konzumerizam uzeo ,,pod svoje” i načinio robovima? Na ovo pitanje su i autori predstave ,,Da, Jozef K. je ovde” pokušali da nađu i daju odgovor. Ako ste 12. decembra iz Velike sale Centra za kulturu Smederevo izašli potpuno zbunjeni onim što nam je priredio Ister teatar, verujte mi, niste bili jedini.
Iako sam se radovala gledanju predstave o Kafkinom najpoznatijem književnom liku, na sceni sam videla sebe – ili bar jedan deo sebe.
Predstava otpočinje i pre nego što se glumačka ekipa nađe na sceni. Četvoro ljudi, svakidašnje obučenih se probija kroz polupunu salu, izvinjavajući se zbog ,,kašnjenja” i uznemiravanja prisutnih.
Stupivši na scenu, svi oni postaju takmičari čiji je zadatak da svojom savršenošću prevaziđu svog protivnika. Video-bim, na kome su prikazane najpoznatije robne marke i cene u različitim valutama gledaocu insinuira činjenicu da ovde nije reč o bilo kakvom takimčenju, već o konzumerističkoj trci. I dok se takmičari revnosno trude da svojim lažnim smehom i modnim stilom zadive nevidljivog sudiju, niko od njih ne sluti da je njihova sudbina uveliko tragična. Njihov svakodnevni život transformisao se u izgradnju iluzije o sreći koja, stavljena u kontekst ekspolatacije u svrhu profita, dovodi do neprestane jurnjave za posedovanjem materijalnih dobara.
Iako smo navikli da se u pozorištu komunikacija sa publikom najčešće uspostavlja rečima, tokom cele predstave samo jedan od likova koji se pojavljuje nakratko ima verbalni deo, dok neverbalna komunikacija preovladava. Robotizovanost likova prikazana je plesnom koreografijom koja se ponavlja između ,,igara” u ,,kvizu”. U razgovoru sa Danicom Arapović, jednom od inscenatorki predstave, saznala sam da je njena glavna ideja bila da nas podseti na moć koju naše telo ima da prenese poruku.
Predstava kulminira u toku jedne od igri kada svi prisutni shvataju da se čovek ne nalazi ispod gomile odeće, te da u takmičenju neće biti pobednika. Očajni, oni bivaju zarobljeni u njima poznatim prostorima – zgradama, ulicama i sobama, kažnjeni zbog potčinjavanja cele prirode sebi. Tada se pojavljuje Jozef K. (tumači ga Bojan Žirović) koji jedini u predstavi verbalnom komunikacijom prenosi publici poruku. On ,,obučenima“ oduzima najveće blago – odeću i ostavlja ih da polunagi leže u polumraku scene.
Predstava nam svojom kompleksnošću poručuje da je sada konačno vreme da se okrenemo sebi, ljudima koji su nam značajni i iskrenoj komunikaciji sa njima, a ne jurnjavi za trenutnim zadovoljstvima koja nam mogu biti oduzeta u svakom trenutku. Ekstremizam u zadovoljavanju društveno nametnutih standarda sreće i uspeha može doprineti ostvarivanju kazne u vidu usamljenosti.
