Ko je to bio jednom na Brijunima?

Sve je počelo od jedne crno-bele fotografije. Državnički par Tito i Jovanka sa holivudskim zvezdama Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor, nasmejani i osunčani u prozračnim letnjim košuljama. Fotografija uslikana na Brionima 1973. bila je polazna tačka nove predstave Kokana Mladenovića, koja, sudeći po punoj sali Bitef teatra, privlači beogradsku publiku ovog proleća.

U uvodnoj sceni, na pozornici je glumačka postava u celosti: Branislav Trifunović, Sanja Marković, Milan Marić i Tihana Lazović, svaki sa svojim scenarijom u rukama, na kojima (redom) piše – Tito, Jovanka, Barton i Elizabet. Predstava „Bilo jednom na Brijunima” u fokus stavlja jedan susret svetske elite na jugoslovenskom ostrvu, povodom snimanja filma „Bitka na Sutjesci”, u kom Tita glumi Ričard Barton. Znajući temu, očekujem neki hvalospev Jugoslavije i druga Tita, intelektualne razgovore svetske elite, međutim, moj horizont očekivanja biva potpuno iznevren.

Predstava počinje pojedinačnim monolozima, koji služe da se likovi na neki način predstave, nama a i sebi. Aktapsurdnogeri preispituju ulogu glumca, njegovu društvenu funkciju, značaj  i smisao. Glumiti bi se živelo ili živeti da bi se glumilo, pita se Marić kao Barton. Meni kroz glavu prolazi Kamijeva definicija glumca. Glumac je, kako kaže Kami, višestruko biće, biće  promene, više duša – jedno telo. I on živi da bi glumio. Ne igrati, za njega znači stotinu puta umreti sa svim bićima koje je mogao da oživi ili vaskrsne. Umetnici predamnom biraju da igraju.

U predstavi „Bilo jednom na Brijunima” glavni likovi nisu onakvi kakve ih poznajemo ili pak onakvi kakve smo ih zamislili. Pozornica postaje prostor igre i slobode, pa i improvizacije, što se oseća u energiji glumaca. Scenski pokret je dinamičan, a dijalozi su iscrpni i interesantni. Na sceni vlada haos, a svaki sledeći korak je neočekivan.

Ozbiljnost i gotovo esejistički karakter monologa u potpunom su neskladu sa scenografijom – šarenom, infantilno, ovo je plaža, sa ležaljkama i palmama na naduvavanje. Prividna ozbiljnost nestaje sledećom scenom gde se junaci međusobno upoznaju. Pred nama kao da su maskote Tita, Ričarda, Jovanke i Elizabet, svako sa prenaglašenim osobinama. Tito – samoljubljivi kontrol frik, neprikosnoveni drug, Jovanka – čiji se identitet svodi samo na vernu (ne)voljenu suprugu, Elizabet Tejlor – moćna fam fatal, poročna zvezda u nesrećnom braku, i na kraju Barton – uspešni glumac-frajer sa neuspešnim brakom, bez Oskara. 

Na humorističan način dočarava se upoznavanje ove četiri zvezde – muškarci ističu važnost ovog drugog, dok se žene čašćavaju komplimentima na račun tena i elegancije. Likovi pričaju brzo, afektirano, prenaglašeno. Najupečatljivija je gluma Sanje Markovic, koja se našla u ulozi prve dame Jugoslavije, narodnog heroja, supruge kultne ličnosti jedne države. Oseća se da je glumica razumela Jovankinu neobičnu sudbinu – pred nama je vrlo duhovit, patetičan, ali i snažan ženski lik. Sanja je uspela da nam dočara specifičan Jovankin govor, što dodatno svedoči o predanosti ulozi. Da sam zažmurila, verovatno bih mogla da pomislim da je pred publikom ta namučena žena, uredne punđe, sa biserima oko vrata.

Jovanka je neodvojiva od Tita, kakva je bila u stvarnom životu, tako i na sceni Bitefa – oni su kao jedno, konstantno prisni, u stalnom međusobnom potvrđivanju. Međutim, njihov odnos samo je sporedna tema predstave, u žiži je – neprikosnoven kult ličnosti maršala, koji dolazi do izražaja u dijalozima sa Ričardom Bartonom. Trifunović i Marić, u domaštanim scenama susreta na ostrvu Brioni, dogovaraju se o predstojećem filmu Bitka na Sutjesci. Bolje reći, Tito uči Bartona kako da glumi. Maršal podrobno objašnjava Bartonu kako bi trebalo da ga u filmu igra. A Barton, svestan da je on tu samo marioneta, neuverljiva kopija jednog vođe, pita Josipa Broza – šta ti uopšte znaš o umetnosti? Postavlja se pitanje da li je za Tita umetnost samo poligon za širenje kulta ličnosti.

Pored ovog pitanja, važan je i problem pozicije žene u kinematografiji, koje je neodvojivo od  Elizabet Tejlor. Tihana Lazović, koju ne viđamo često na pozorišnoj sceni, srčano igra holivudsku lepoticu, najplaćeniju glumicu iz tog perioda. Elizabet je snažna, nezavisna, ali i krhka, što se vidi u njenom odnosu sa mužem i stalnom potrebom za osvajanjem prostora i prava na glas. Elizabet pokusava da ubedi Jovanku da, pored Tita, i ona zaslužuje da bude glavna junakinja filma, ona koja je dvaput ranjavana na bojištu, što je malo poznato javnosti. Ponesena girl power momentom, Jovanka za trenutak prihvata predlog da pored Tita bude protagonistkinja. Ipak, ubrzo menja mišljenje i odbija učešće u filmu, na razočaranje Elizabet. Da bi ona bila u filmu, kako sugeriše Tito, potrebno je izbaciti lik Save Kovačevića, koji je za Jovanku pravi narodni heroj. Mi vidimo neku drugu Jovanku, ne manje srčanu od ove koju Elizabet priželjkuje, Jovanku koju Tito naziva „pravom Ličankom”, aludirajući na njenu upornost i odlučnost.

U poslednjoj sceni, likovi su potpuno razuzdani, vlada haos, dešava se nešto slično cirkusu. Ove ličnosti, koje u stvarnom životu posmatramo kao izuzetne, češto od nas više, sada su na podu, razmazane šminke, raščupane kose, u delirijumu. Jedino što preostaje je da se upitamo – ko su zapravo ovi ljudi o kojima mislimo da toliko znamo? Može li iko sa sigurnošću reći da zna ko su bili Tito, Jovanka, Elizabet i Ričard? Čini se da publika, zajedno sa glumcima, pokušava to da otkrije. Možemo li uopšte znati – kako je bilo jednom na Brijunima? Ostaje nam samo da se pitamo, da domaštavamo, što je ova predstava svakako uradila.

Foto: Marijana Janković