„Gde je mesto smislu?”

Prošlog vikenda u Beogradskom dramskom pozorištu održana je premijera predstave „Yankee rose” u režiji Miloša Lolića. Dvočasovna predstava je zasnovana na istoimenom komadu Slobodana Obradovića.

Komad priča priču o tragičnom životu Suzan Li, zvanom Amerika, a zapravo govori o mitologizaciji i idealizovanju Amerike, fenomenu američkog sna, rijalitija i kompletnom senzacionalizmu generalno zastupljenom devedesetih godina dvadesetog veka, ali i danas. 

Predstavu otpočinje četvoročlani bend, koji je na sceni tokom celokupnog trajanja ovog polu-mjuzikla. On nas, kao didaskalije, uvodi u priču o Suzi koja kroz predstavu živi u dva vremena, onom u kome se njen život odvijao, ali i savremenom – gde nam uz pomoć benda prepričava to što joj se nekada dešavalo. Od trenutka kada Danica Maksimović (Suzi) stupi na scenu, svaki sledeći glumac, odnosno lik, sa sobom na scenu donosi instrumente (gitaru, činelu za bubnjeve, doboš, klavijaturu…) sve dok na kraju ne kompletiraju sve instrumente koji se u momentu katarze upotrebljavaju u izvedbi poslednje numere u predstavi.

 Predstava se izvodi na Maloj sceni ovog pozorišta, što utiče da publika intimnije proživi celokupnu priču. Na sceni nema nikakvih kulisa, boja ili delova scenografije, već su svi zidovi crni. Scena ne poseduje dubinu, te ne postoji hinterbina, ali postoje vrata, koja najverovatnije vode ka prolazima u pozorištu i drugim prostorijama, koja se koriste kako bi likovi pristupili sceni. Kada se ta vrata otvore prvi put iz njih izviruje crvena boja, kao crveni tepih, odakle prvo istupa Danica Maksimović, odnosno Amerika.

Kostim Amerike je poprilično dramatičan. Bela šljokičasta haljina, sa korsetom koji je možda i suviše zategnut, sa platinasto plavom kosom i šminkom kakvu danas nose Drag queens. Svaki sledeći lik nam kroz kostim opisuje svoj karakter. Suzin prvi muž, koji nosi kaubojske čizme i šešir, crveno-plavu kariranu košulju, Milioner sa bundom, njena majka sa klasičnom frizurom koja je bila popularna 80-ih u Americi i tačkastom žutom haljinom. Uz kostime, jedan od zanimljivijih delova predstave jesu i lutke koje su korišćene. Sigurno postoji dovoljno glumaca za predstavu, ali Lolić umesto da koristi nekoga za kratku epizodnu ulogu, odlučuje da glumci koji su već u predstavi uzmu lutke i na kreativan način uvodi nove likove u predstavu.

„Gde je mesto smislu” je jedna od replika iz predstave, koja je u potpunosti i opisuje. Publici je jasno da predstava govori o životu Amerike i njenoj beskrajnoj borbi za slavu, koja na kraju traje kratko, ali način na koji je priča ispričana je jedan za pamćenje. Bend, muzika, lutke, instrumenti, igra svetlima, ceo prostor ostavljen za mizanscen je neverovatno uvrnut način da se ispriča tako tragična priča. Iako ne bi trebalo da bude smešno, sve reference iz pop kulture, kao što je pojava lutke Toma Kruza i fenomen da se njemu sve veruje zato što je lep i mlad, način na koji je sve to interpretirano natera publiku da se smeje. Lolić je ovu predstavu najavio kao „tužan vic o jednoj plavuši”, što ova mračna priča o ljubavi prema novcu i uspehu jeste.

 Nesvakidašnji likovi sigurno su bili poslastica glumcima, što njihov performans i dokazuje. Najveći aplauz na kraju predstave dobili su Danica, ali i Luka Grbić! Luka iz uloge u ulogu igra sve različitije likove i svaki od njih do sada bio je pohvaljen. Kao i u ostalim ulogama, Luka sada briljira na sceni od kada se na njoj pojavi do samog kraja, a teško da će ga iko prepoznati kada vidi da igra ludog mladog advokata koji voli da pleše, ali da iza svega toga stoji jedan kompleksan, uvrnuti lik.

Uzor za glavnog lika u ovom komadu bila je En Nikol Smit. Svako ko zna nešto o njoj i njenom životu može videti koliko je ona uticala na stvaranje Suzi. 

Ova predstava sigurno nije za svakoga, jer ko je navikao na čist realizam i tradicionalno pozorište neće biti zadovoljan! Kroz ovaj „crni vic” pred publikom izvedena je priča o požudi za uspehom i novcem, za koju se mora platiti cena, odnosno – usamljenost. U vremenu kada to i jeste cilj mnogih ljudi, žena, a posebno mladih devojaka, važno je imati jednu ovakvu predstavu, koja će u onom ko je bude pogledao, probuditi makar malo svesti u kakvom vremenu i svetu živimo. Sigurno neće uticati na pojedince da odluče i prestanu da žude za novcem i slavom, jer jedini ljudi koje danas vidimo, a da su uspešni, jesu rijaliti zvezde, ljudi koji eksploatišu svoje telo za novac i oni koji prodaju svoju čast za malo novca. Sve dok se sistem vrednosti ne vrati u normalu, što se možda nikada neće desiti, ovakve stvari ćemo kritikovati uzalud do beskraja. Time se vraćamo na naslov ovog teksta, a to je – gde je u stvari mesto smislu danas i ima li ga uopšte?

 Foto: Dragana Udovičić