Da li je prva ljubav uvek slepa?

Nakon izvedbe predstave „Čitač” u Beogradskom dramskom pozorištu, jedno od pitanja publike bilo je: „Postoji li zanimanje čitač?”. Odgovor je da, postoji. Tradicija započinje još u 19. veku u Havani, kao vrsta „zabave” radnicima u fabrikama cigareta, gde su ljudi bivali zaposleni da bi naglas čitali knjige. U delu Berhnarda Šlinka, ime zanimanja se ne menja, ali značenje istog i te kako okreće i menja kontekst.

Emotivni rolerkoster koji priređuje izvedba predstave „Čitač”, zadržava utisak u mislima pojedinca i traje dugo nakon izlaska iz sale. Publiku dočekuje popriličan broj preokreta i neiščekivani debakl kroz dva sata izvođenja.  Dinamičnim početkom, predstava održava takav kontinuitet sve do kraja. Priča gledaoca ubeđuje na preispitivanje i dovodi u situaciju da i on sam poželi da obuje cipele dva glavna junaka, Hane Šmic i Mihaela Berga. 

Radnja dela smeštena je u vreme nakon Drugog svetskog rata, što nam pokazuju rekviziti i kostimi, pažljivo uklopljeni u epohu. Priča prati jednog mladog dečaka i njegovu prvu ljubav, stariju gospođu Šmic, njihov odnos kroz njegovo odrastanje i kako nakon strahovitih saznanja o njenoj prošlosti, on godinama kasnije shvata koga je voleo. Godine nakon rata u Nemačkoj nisu bile lake, fašizam u svojoj punoj snazi, uzdrmano društvo i poremećeni pogledi na razna dešavanja uticali su, ne samo na Mihaela, glavnog junaka, već i na sve one koji su tada boravili u državi. Iako smo oduvek svedoci sličnih dešavanja, kao što su obmana i privođenje maloletnika, Boris Liješević je svojom režijom pokušao da prikaže kako to izgleda iz sva tri ugla. Podrazumevana dva pogleda, žrtve i optuženog, i mi kao publika, dobili smo čast i pravo tumačenja situacije. Postoji teorija koja nalaže mogućnost da bivate izmanipulisani do kraja života ukoliko mladi uplovite u ljubavni odnos sa dosta starijom osobom, kao što je slučaj našeg junaka. Međutim, mnogi kažu da je ljubav slepa, posebno ona prva, najiskrenija.

Scenografija se sastoji od praktikabla, zauzimajući celu scenu, na kome se nalaze šine pomoću kojih delovi scenografije, kao na primer polica za knjige, dolaze na scenu i odlaze sa nje u određenom trenutku. Po kostimima se prepoznaje i koliki vremenski period je prošao između poslednje interakcije likova. Glumci sami pomeraju minimalnu scenografiju i time publici golicaju maštu i kreativnost o vizuelnom identitetu prostora, koji mogu sami izmisliti. Performans Marka Grabeža zaslužuje najduži aplauz, on oblikuje predstavu i dočarava nam kako u stvari izgleda odrastao čovek sa poluzatvorenim očima i uskraćenim detinjstvom. Hrabrost mladog glumca da se na sceni ogoli, ne samo u duhovnom smislu, već i na delu, dokazuje koliko je spreman na mnogobrojne izazove koji ga čekaju u sigurno dugoj karijeri. Nimalo zapostavljena u predstavi nije i gluma Mirjane Karanović, čiji izraz lica i reakcije na sceni govore više od bilo koje izgovorene reči. Mirjana sa lakoćom prenosi publici sudbinu jedne žene, čiji su postupci istovremeno osuđeni, ali i opravdani saznanjima na samom kraju izvođenja predstave.

Iako je manipulacija i poremećeno odrastanje jedna od bitnijih tema, ćutanje je podjednako važno pomenuti. Neretko nam ponos ne dozvoljava da kažemo ono što mislimo, pa čak i kada je doživotna zatvorska kazna u pitanju. Nije sramota priznati neobrazovanje, međutim prestiž može biti toliko tvrdoglav da gotovo i krivicu za ubistvo, za koje nismo celovito krivi, svalimo samo na sebe. Aktuelna je tema danas, svi pričaju o tome, ali nimalo nije lako priznati slabost. Neko će reći: „Izgovori samo, šta ti je teško?”. Teško je. Psihološko stanje i slojevitost problema nam ne dozvoljava da to i izgovorimo. Ova drama na samom kraju ohrabruje ljude da priznaju sve slabosti, mane i stvari zbog kojih se stide. Ukoliko iz sudbine Hane Šmic i njenih grešaka ne naučite lekciju, onda je velika verovatnoća da je potrebno preispitati sopstvene misli i postupke.

„Ja sam samo izvršavala svoju obavezu”, ne predstavlja opravdanje. Koristiti ovakav izgovor ne stvara alibi, ma kakav zločin bio u pitanju. Posao nas danas postavlja u već postojeće matrice i šablone iz kojih retko ko izađe. Koliko nam prava pruža zakon i šta su uopšte naše obaveze? Da li je moguće da bez našeg pristanka budemo saučesnici u mnogobrojnim prekršajima? Moguće je. A ukoliko prećutimo zločin ili ne ispričamo sve činjenice koje znamo o njemu, da li je moguće postati saučesnik? I te kako je moguće. Prećutati i ne učestvovati je isto kao priznati i učestvovati. Nekada svesno, a nekada nesvesno to radimo, ne bi li sačuvali sebe, ali i druge. Mirjana Karanović, kroz ulogu Hane, dočarala je kako izgelda osoba koja je počinila mnoge zločine i u njima bila saučesnik, ali se na kraju pokajala. Iskupljenje za svoje grehe svako traži na drugačiji način, jedini način koji je nepravilan je oduzimanje sopstvenog života. Time svojim žrtvama ne vraćate ono izgubljeno, već nalazite izlaz iz svopstvene agonije.

Uz pompeznu i već stilski odrađenu režiju, Boris Liješević nam dokazuje da je uz minimalnu, ali daleko funkcionalnu i fluidnu scenografiju i odličan scenario, moguće napraviti predstavu koja od početka, pa sve do kraja gledaocu drži pažnju. Dinamično smenjivanje scena nekada dovodi glumce zajedno na scenu, a da se pritom u radnji nikada ne sretnu, što nam upravo dočarava kreativnost i umeće reditelja da priču ispriča na unikatan, drugačiji način.

Ova priča o ljubavi, stradanju i literaturi, prava je groteska današnjice, a većina nas to ne primećuje, sve dok nam jedna ovakva predstava ili nešto slično ne skrene pažnju na to.

Foto: Dragana Udovičić